Епископ банатски
Амфилохије

Духовни смисао храма Светог Саве на Врачару

Вршац, 1989.

Приход од ове књиге иде новом храму Светог Саве на Врачару и довршетку параклиса Св. Јована Богослова и Светог Саве при новој згради Богословског факултета у Београду.

Овај скромни спис је молитвени вапај Христу Богу нашем за што скорије ЗАЦЕЉЕЊЕ РАСКОЛА НА ТЕЛУ СВЕТОСАВСКЕ ЦРКВЕ БОЖЈЕ, и за блажени покој пишчевих родитеља ЋИРА и МИЛЕВЕ, брата ВЕЉКА и у цвету младости преминулог синовца ПЕТРА.

Дигитално издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

Технологије, издаваштво и агенција
Јанус
Београд, октобар 2001

ПРОДУЦЕНТ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК
Зоран Стефановић
ЛИКОВНО ОБЛИКОВАЊЕ
Маринко Лугоња
ВЕБМАСТЕРИНГ И ТЕХНИЧКО УРЕЂИВАЊЕ
Милан Стојић
ДИГИТАЛИЗАЦИЈА ТЕКСТУАЛНОГ И ЛИКОВНОГ МАТЕРИЈАЛА
Ненад Петровић
КОРЕКТУРА
Саша Шекарић и Драгана Вигњевић

 

Штампано издање

Библиотека "Преподобни Рафаило Банатски"

Посебна издања 8

Рецензент Матија Бећковић

Уредник Светислав Мандић

Издавач "Банатски весник" Епархије банатске

Штампа "КОСМОС", Београд, Светог Саве 16-18

Садржај

  • Заветна саборна црква српског народа
  • Смисао хришћанског храма уопште
  • Место где су небо и земља једно
  • Зашто се гради храм светог Саве?
  • Како градити храм?
  • Основа светосавске философије живота
  • Велико духовно средиште
  • Васкрсли прах светог Саве
  • Видљиви сведок победе над насиљем
  • Град без храма - око без зенице
  • Нова синтеза култа и културе
  • Слика вечног града Јерусалима
  • Призив на лично - саборни живот у духу
  • Претварање свагдањег хлеба у хлеб живота
  • Свечовечански значај храма светог Саве
  • Надахнуће за будућност место јављања вечне светлости
  • Евхаристијски језик храма на врачару
  • Светосавски трг и силазак града на две реке
  • Светосавље и косовски завет
  • Унутарњи простор храма
  • Богочовечна уметност
  • Враћање душе светосавској чистоти
  • Јагње је светлост храма
  • Напомене
  • Заветна саборна црква српског народа

    Сваки народ има свој лик и своју историјску судбину као и темеље свог историјског развоја и опстанка. Тако и српски народ, постављен божанским промислом измећу Истока и Запада, поседује свој историјски пут и опредељење. Изван тог историјског пута и опредељења несхватљива је његова прошлост, несхватљив и његов садашњи тренутак, неразумљива његова будућност.

    У обликовању тог српског историјског, духовног и културног бића и опредељења две личности су одиграле одлучујућу улогу. То су Симеон Немања, оснивач српске државе, и његов син Сава, први архиепископ и просветитељ српски (XII и прва половина XIII века). На њиховој сродности по телу и духовној једнодушности утемељена је не само лоза Немањића него и српска држава и црква, преко чега је постигнут вековни склад целокупног народног, културног и просветног бића.[1] Шта су хтели њих двојица? Хтели су државу и земљу и живот на земљи отворене за вечност, за Царство небеско, ослобођене затворености у биолошко-социјалну и природно-историјску стварност. Желели су истовремено Цркву погружену у време и историјске токове живота и људску свакодневицу. Они верују у Небо које је у лицу Богочовека сишло на земљу и постало једно са творевином и човеком; желе земљу и човека и живот на земљи стремећи Небесима, пријемчиве за Небеса и њихову вечну Тајну, прозирне за ту Тајну и прожете њоме.

    Ово богочовечанско усмерење постало је од времена Симеона и Саве основа, призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног бића српског народа. Оно је временом прерастало у историјско начело и критериј свих догађаја и свих вредности у његовом животу. Све што није на њему засновано, њиме прожето и са њим усаглашено нити представља нити може бити сматрано за истинску непролазну вредност.

    Само у овом контексту посматрана идеја о градњи храма Светог Саве на Врачару, као заветне саборне цркве српског народа, може бити правилно схваћена, остварена и осмишљена. Јер стара српска архитектура, немањићког и посленемањићког периода, било да је израсла из византијског светософијског опита, било да је настала из његовог споја са западном романиком - настајала је и развијала се у оквирима тих основних начела, како мишљења и живљења тако и људског делања уопште. А храм Светог Саве не може бити ни замишљен ни остварен ван тог живог опита и светосавско-симеоновског Предања српског народа.

    Смисао хришћанског храма уопште

    Уосталом, на тим истим начелима заснована је градња сваког истинског хришћанског храма. Смисао храма је у суштини истоветан са смислом човека и света уопште. Он је, такорећи, икона човека и света.[2] И као што су космос и човек по природи и призиву богојавни, тако и храм: он није просто символ духовне стварности него место где се она реално открива, место откривења славе Божје, место Богојављења. Храм има за циљ да онима који се у њему и око њега сабирају, и који га гледају, открива и пројављује Невидљивог, да смести у себе и собом посведочи Несместивог.[3] Зато је потребно: да материјал који се у њега уграђује и начин на који се уграђује, његов облик и све што је у њему и што се у њему одиграва - да проговори вечној истини адекватним језиком, за човека разумљивим и прихватљивим. Као такав, храм афирмише и позитивно вреднује саму материју, даје апофатичко-лични карактер познања и историје, тј. пројављује и открива лик вечног Логоса Божјег у тварној стварности света и кроз историјске токове живота света и човека.[4] Тако, прави храм као и прави човек, као и свет, проговара, постаје и открива се као реч о Неизрецивом, славопој Његовој лепоти и слави; кроз њега се пројављује и обелодањује унутарња истина света и човека и њихов вечни смисао.

    Зато када се храм гради, у њега се кроз пригодан материјал на природан и смеран начин уграђује свет; градња се врши по човековој мери али тако како би истовремено својом иконичношћу обухватила бескрајну стварност. Тај мирис и дах безмерног уткан у грађевину храма, битан је за људе који се у њему окупљају: он им открива задату бесмртност саме њихове природе, указује на безмерну меру човековог раста. Као што је човек створен "по слици и прилици", тј. по безмерној мери вечнога Бога, тако се и храм гради за тог и таквог човека, по његовој "слици и прилици".

    Занимљиво је да је још Свети Сава указао на ту космолошку, антрополошку и теантрополошку димензију храма. Као што је човек, сматра он, састављен из двога, душе и тела, тако бива и са манастиром, односно храмом: грађевина је тело а боголепна служба која се у њој врши - душа.[5] Природно, тело се прилагођава и обликује према души. И као што је за остварење целосне личности неопходно постизање потпуне хармоније између душе и тела, тако бива и са храмом. Само онај храм у коме је постигнута пуна хармонија између њега као грађевине (његовог тела) и свете литургијске Тајне која се у њему врши (његова душа) може бити место на коме се открива лице Божије и најдубља стварност света и човека, и место где човек и свет постају једно са Богом.

    Очевидно да храм, обликован по начелу односа душе и тела, с обзиром на његову примарну усмереност на онострано, такође је незамислив без у њега утканог сведочења и јављања једног другог односа, који се огледа у односу душе и тела: односа измећу Бога и човека. Пре свега, треба истаћи да само хришћанство почива на основној истини неразоривог јединства измећу Бога и човека постигнутог и оствареног у лицу Богочовека Христа. У Христу су сједињене ипостасно две природе: божанска и човечанска, и то "нераздељиво, неизменљиво, неразлучно, несливено". Космос својим постојањем и својим растом, човек својим узрастом, стваралаштвом и целокупном историјом, тј. самим својим настанком и својим бивствовањем, позвани су да ту истину и стварност у себе оваплоте и собом пројаве. То што важи за космос и човека уопште важи и за храм, као њихово огледало и икону односа душе и тела, односа космоса, човека и Бога. Његов облик, начин градње, материјал који се у њега уграђује, морају бити примерени тој основној богочовечанској истини и стварности вере и живота. Прави хришћански храм управо њу јавља и њу у себе оваплоћује. Само тако ће у храму и кроз храм материја "проговорити", добити своју "реч" и постићи свој дубљи смисао. Само у таквом храму ће човекова човечност постићи и задобити богочовечну димензију, за коју је створена и за коју је по својој природи пријемчива, па зато ка њој вечно стреми као према својој пуноћи и коначном циљу.

    Место где су небо и земља једно

    Као такав, хришћански храм је и место на коме се остварује и кроз које се пројављује истинско заједништво човека и човека, човека и твари, човека и Бога, место где су небо и земља једно; Бог, човек и цела творевина заједно. Управо у ту заједницу позива Свети Сава своју духовну децу, дајући им "образник" (типик) мишљења, живљења и делања; позива их између осталих и следећим речима: "Јер ово што чух рекох вам, да и ви заједницу имате, а заједница је наша са Оцем и Сином његовим Исусом Христом... И ово је глас, који чух од њега и јављам вам да је Бог светлост и таме у њему нема. Ако кажем да имамо заједницу с њим, а у тами ходимо, лажемо и не творимо истине; ако ли у светлости његовој ходимо и заповести његове чувамо, јер је и сам светлост, имамо заједницу са њиме и крв Исуса Христа Сина његова очишћава нас од сваког греха."[6] Управо због тог свог дубљег еклисиолошког карактера храм се назива и "црква", јер је он икона и место остваривања Цркве као богочовечанског организма коме је Христос вечна Глава, а твар и људи - потенцијално и стварно тело. У вечној светлости Христовог лица у храму сабраној заједници се отвара бесконачни пут. Зато је веома битно адекватно унутарње украшавање храма (првенствено живописом, његовим правилним распоредом и поретком, духом, обједињавањем кроз њега небеске и земаљске Цркве, оностраним измерењем догађаја и личности из историје спасења) и отвореност унутарњег простора за вечну тајну бесмртног заједништва. Храмовни простор и целокупно његово устројство узводе тој Тајни, присутној у стварности Тела и Крви Христове, тј. светом Причешћу.

    На таквим начелима утемељен, хришћански храм мора да има увек два пола: пол трајности, који представља преношење и сведочење те вечне непроменљиве стварности и поруке, и пол догађања, савремености, који ту вечну истину и поруку чини присутном, савременом, опипљивом, разумљивом, доступном. Та вечна стварност не значи окамењеност, јер је она жива и животворна, она обнавља пролазне форме живота, време и простор, увек изнова "све чини новим", оваплоћујући се у свако ново време и преображавајући га безвременошћу и бесмртношћу. У правом храму тим и таквим духом надахнутом, све је стварно и савремено и словесно (разумно) али истовремено и све надумно, надумном и ванвременом усмерено и на њему утемељено. Као такав, храм постаје носилац и сведок истине која ослобађа од пролазности и обмане, од лажи и оца лажи, ђавола, од несавршенства, зла и смрти, увођењем у тајну живота вечног, у Светињу над светиљама, у благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, Тројице јединосуштне и животворне.

    Полазећи од тих основних начела градње и смисла хришћанског храма уопште, изложићемо неколико мисли о духовном смислу храма Светог Саве на Врачару. При томе је неопходно одговорити на неколико главних питања: Зашто се гради храм Светог Саве? Како треба да се гради? Какав је његов садржај и смисао?

    Зашто се гради храм светог Саве?

    Храм Светог Саве на Врачару замишљен је да буде "видни и вечити споменик дубоке захвалности свега српског народа своме највећем препородитељу и угоднику Божјем светитељу Сави Српском".[7] Патријарх Варнава, који је најзаслужнији (између два рата) за почетак градње храма, овако формулише циљ његове градње: "Хоћемо да у њему буде у мермеру, рељефима, украсу, мозаику и фрескама изложена сва наша историја, живот и догађаји."[8] Нешто пре њега, Патријарх Димитрије жели да преко тог храма све оно што је српски народ имао у прошлости осигура и за своју будућност.[9] Док један патријарх усмерава храм на прошлост, други га отвара за будућност, обојица, пак, дају му првенствено национални карактер. И многи архитекти који се ангажују на његовом пројектовању и градњи, као Милан Злоковић, схватају храм као јединствену уметничку целину конципирану од најбољих уметника, слободно и без ограничења, кроз призму савременог схватања уметности и живота, да би био прави израз народне захвалности првом свом Просветитељу.[10]

    Разлог градње храма Светог Саве и тешкоће око остварења те заветне мисли постаће нам јаснији ако имамо у виду духовне прекиде и разбијеност националног и културног бића српског народа последња три века. То је проузроковало кризу критеријума у свим областима народног живота, с једне стране, а с друге стране, његово трагање за сопственим идентитетом, ослобођењем и јединством.[11] Принудне сеобе, изгубљена равнотежа у пољуљаном трајању традиције,[12] национално буђење у духу европске просвећености и романтизма, трагична збивања у његовој новијој историји, све је то духовно-теолошка и историјско-социјална клима у којој српски народ тражи своју обнову и своје место у новијем временском раздобљу. Није случајно да се баш у ово време јавља и замисао подизања храма Светом Сави. То је непосредна последица управо те потраге за јединством народа и његовим препородом. Зато није никакво чудо што су се све промене и збивања у историји Срба од појаве идеје о подизању храма Светог Саве у Београду (дао је арх. Емилијан Јосимовић 1867) па до наших дана, када се та идеја коначно остварује, одражавају на тој самој идеји, на време и начин њеног извођења. Трагични догађаји овог века (први и други светски рат и оно што им је следило, нарочито у другом светском рату) не само што су довели до одлагања остварења ове заветне идеје него су увек изнова постављали и питање начина градње храма. Чак и питање његовог смисла, стављајући под знак питања, нарочито после овог рата, и саму потребу градње. Тако је храм Светог Саве и пре него што је саграђен постао огледало духовних и културних кретања и збивања у српском народу, прерастајући постепено у будилник народне свести и самосвести.[13]

    Потрага за стилом мишљења и живљења у новијој српској историји иде напоредо са потрагом за стилом градње у црквеној архитектури. У тој потрази значајну улогу су одиграли крајем прошлог века Срби ученици бечког архитекте Ханзена, надахнутог византијском архитектуром. Историјски романтизам и архитектонски еклектизам послужили су почев од осамдесетих година прошлог века као основа такозваног неовизантијског стила који је желео не просто да опонаша, већ да уводи нове компоненте у градњу. Тај стил је код Срба назван и српсковизантијским (арх. Светозар Ивачковић, Владимир Николић, Душан Живановић и др.). Иначе, полемике о националној компоненти у црквеном градитељству разгореле су се нарочито почетком овог века, прво поводом првог конкурса (1904-1905) за храм Светог Саве на Врачару, а онда у вези конкурса за изградњу цркве у Тополи.[14]

    Из тих полемика, али и из оног скоро тристагодишњег колебања и трагања за националним идентитетом и јединством, израстао је прво храм на Опленцу у Тополи (1912) а потом пројекат данас грађеног храма Светог Саве на Врачару, две најзначајније грађевине код Срба нашег времена.

    Храм на Опленцу који је изграђен у "једном даху" завршетак је једне мучне епохе. Он нити је копија старог нити некритично еклектичко подређивање модерном. Као сведочанство макар делимично постигнуте духовне и националне самосвести он је на путу да буде синтеза предања и историјског тренутка. Чак и његов мозаик, урађен накнадно између два рата, који је синтетичка копија свега што је најбоље у средњовековном српском живопису, ипак није само то. Томе несумњиво доприноси сам положај храма и сабраност његовог унутарњег простора. Овим храмом је тада млади архитекта Коста Јовановић неочекивано за све превазишао многе недоумице и колебања у ондашњој српској црквеној архитектури. Занимљиво је истаћи да се тај и такав храм на Опленцу, најзначајнијем центру новије српске историје, подиже баш у тренутку снажно пробуђене жеље код свих Срба за потпуним јединством. Тиме је храм на Опленцу постао знак и символ времена, видљиви и опипљиви сведок набујале народне снаге и самосвести, која ће у првом светском рату доћи до пуног израза, по први пут у толикој мери после векова разједињености, условљене унутарњим и спољашњим факторима.

    Како градити храм?

    Храм на Опленцу је био тек припрема за градњу храма Светог Саве, здања много сложенијег и компликованијег у сваком погледу. На првом месту у погледу самог његовог значења а онда, природно, и у погледу архитектонске замисли и решења. Оно што је преоптеретило сами пројекат и идеју храма Светог Саве јесте и претензија и жеља да он буде јединствена синтеза прошлости, садашњости и будућности једног народа, да буде његово градитељско знамење.[15] Како, дакле, градити то јединствено и свеобухватно знамење? Захтев да то буде у "српсковизантијском" стилу постављен је од самог почетка (1904) (други су га звали "српским националним стилом"). Али како одредити код"српсковизантијског", "националног", односно православног и како то усагласити са модерним начином и средствима градње?[16] Пре свега, велико је питање колико су грађевине тзв. српсковизантијског (неовизантијског) стила, краја прошлог и почетка овог века (међу њима заузима најзначајније место храм Св. Преображења у Панчеву) биле здрави спој византијске и савремене архитектуре, а колико вештачко спајање византијских форми са ханзеновским еклектизмом и архитектонским романтизмом тога времена. Да се ради о вештачком спајању потврђује извесна превага спољашњих облика и њихово истицање над унутарњим решењима и простором храма, који за изворну православну архитектуру има одувек примарно значење. Неосећање правог смисла Литургије и недостатак дубљег богословља самог храма и његовог смисла - ето то је главни разлог неизворности архитектуре ове врсте.

    После овог и оваквог недовољног и несигурног архитектонског искуства, које је у Опленцу добило најзрелији плод, поново се покреће питање пројекта и изградње храма Светог Саве (1927). Иначе, период између два рата био је период снажног превирања и конституисања српског и југословенског друштва. То се одразило и на идеју градње храма и начин њеног остварења. Првобитно замишљен као српска захвалност своме великом Просветитељу, у новооформљеној држави добио је овај пројекат по много чему југословенске размере. То се види и по томе што је расписан конкурс важио за све југословенске архитекте и што је изазвао шире интересовање. С обзиром на улогу српског народа у формирању Југославије, личност Светог Саве је од многих сматрана као један од битних елемената у обједињењу Југословена, па је зато и његов храм добијао шире значење.

    Основа светосавске философије живота

    Конкурс за градњу храма изазвао је велико интересовање али и жучну полемику, како око стила саме градње тако и око потребе једног таквог монументалног здања. Предлози за пројекат су се кретали од грађења у духу старе српске архитектуре до грађевине потпуно модерног типа од челика, бетона и стакла у свим новим облицима.[17] Занимљиво је истаћи да се у Српској цркви и друштву напоредо са трагањем за стилом светосавског храма тридесетих година развија и продубљује један теолошко-философски покрет назван "светосавље". Тај покрет је нешто касније формулисан у књизи о. Јустина Поповића са карактеристичним називом: "Светосавље као философија живота". Светосавље као покрет је било у потрази за живим историјским предањем српског народа, његовим оваплоћивањем у све области модерног живота, али и за његовим универзалним значењем, кроз поистовећивање са Црквом као богочовечанском саборном реалношћу. Управо у том духу многи од архитеката конципирају и храм Светог Саве. Тако, на пример, арх. Светомир Настасијевић инсистира на томе да будући храм не буде копија, још мање угледање на ову или ону цркву "већ да се отвори даља форма једнога духа који је још жив". По њему "стил светосавске катедрале не може се другачије замислити него у светосавском духу, тј. на широко постављеној бази наше средњовековне архитектуре са применом свих искустава и тековина савременог грађевинарства и савременог укуса".[18] Арх. Настасијевић је био један од ретких архитеката свога времена који је иза "плурализма стилова" који су тражили своју афирмацију осетио скривену кризу саме религиозне свести. И заиста, у распрама око стила храма упадљиво је присутан недостатак богословља архитектуре храма. И онда кад је присутно теолошко усмерење оно је више моралистичко-рационалистичког карактера, или чак чисто естетско-рационалног, у духу западне аутономне естетике. За њу је храм само једна од тема естетског доживљаја и обликовања природне стварности. Између ставова таквог типа навешћемо само два најкарактеристичнија. Књижевник Вељко Петровић тражи европеизацију свега у храму Светог Саве сем суштине, да би се, како он каже та морална суштина могла одбранити и развити.[19] Карактеристичан је и став арх. Ђурђа Бошковића по коме светосавски храм треба да буде "веза између средњовековне мистике и данашњег рационализма".[20] Док исти арх. Бошковић сматра да храм Свете Софије у Цариграду не припада православљу (!), други мисле да се не може ни говорити о неком "православном" стилу у архитектури, трећи опет сматрају да је свеједно који ће се стил употребљавати у градњи. Руководећи се само естетским критеријумима такви очевидно нису били свесни да је то равно тврдњи да је свеједно добро и зло, богослужење и идолослужење, светлост и тама, истина и лаж, лажна и права лепота, словесност и бесловесност.

    Коначни резултат свих тих трагања и суочавања био је свима познати већ пре рата усвојени пројекат арх. Богдана Несторовића и Александра Дерока и започета градња храма. Од свих понуђених пројеката оног времена заиста је пројекат ове двојице врсних архитеката био најбољи. Он је синтеза свега доброга што је мећуратно време могло да даде. На жалост, он није могао бити остварен онако како је био започет и замишљен: дошло је до новог принудног прекида његове изградње који је трајао више од четрдесет година. Распеће народа Светог Саве постало је и распеће светосавског храма, као уосталом и распеће многих европских народа. Рат, али и послератно време било је равно новом спаљивању моштију Светог Саве. То је време у коме је радикално стављена под знак питања не само градња храма него и смисао саме изградње, као и смисао храма уопште. Криза, пак, светосавског храма и његовог смисла, која је у овом времену дошла до свог врхунца, представљала је по самој природи ствари кризу саме човечности и људског достојанства. То је била и криза, дубока, саме вере као основе на којој се гради храм и на којој почива људска нада.

    Велико духовно средиште

    Ипак, неочекивано за све, у наше дане дошло је до продужетка градње овог давно замишљеног и започетог храма. Па иако се та градња збива, по речима његовог главног садашњег архитекте Бранка Пешића, "у времену обележеном кризним ситуацијама, материјалном оскудицом и падом моралних вредности, опште збуњености и несигурности",[21] ипак обнова његове градње представља - обнову вере, достојанства и човекове наде. Нови главни пројектант и неимар храма Пешић даје следећом реченицом своје виђење будућег храма и његовог значења: Храм Светог Саве треба да постане "велико духовно средиште које ће са ослонцем на прошлост имати да зрачи кроз нове векове".[22]

    Васкрсавајући тако после свог дугогодишњег распећа, храм Светог Саве на Врачару у наше дане добија још дубљи смисао него што га је имао на почетку. Од првобитно замишљеног споменика дубоке захвалности првом српском Просветитељу, овај храм задобија свеобухватни смисао и значење, што и његову градњу чини још слојевитијом. Прерастајући кроз своје распеће и васкрсење у свеобухватно знамење не само помесног, српског, него и васељенског карактера, храм Светог Саве постаје изазов и призив свима на радикалну промену и преображај ума, знања и умења, тј. начина живљења и мишљења уопште. Данас храм не само да се гради и да треба да се гради: он гради, изграђује и преображава материју, човека, народ, заједницу. Он се истински гради само ако се у њега уграђује...

    Васкрсли прах светог Саве

    Да би нам смисао храма постао јаснији (смисао који условљава неминовно његову градњу и сами начин градње) потребно је на првом месту имати у виду да овај храм израста из мученичког праха Светог Саве, грађен на месту спаљивања моштију овог човека Божијег. Смерност и апостолска жртвеност су два основна својства ове грандиозне духовне личности. Зато ако хоће да буде веран ономе коме је посвећен и његовом начину постојања, храм је првенствено призван да оваплоти у себе и собом, поред све своје замишљене монументалности, дубоку смерност и жртвеност Светог Саве. Уписани крст у његовој основици сведочи његову пуну христоцентричност, којој води и у коју уводи. Утемељено на Христу и вечном Христовом Имену, у основи христолико и христоносно, "тело" храма Светог Саве, све до његовог кубета и крста на њему, као и до последњег детаља у њему, призвано је да сведочи и открива тајну жртвене христолике и крстолике љубави Светог Саве, и да мирише живоносним миомиром његових светих моштију.

    Иако не из довољно промишљених разлога арх. Н. Добровић с правом се плашио, још пре рата, монументалности светосавског храма. За то је предлагао градњу малих храмова за верне по Београду, прикладнијих, по њему, скромном просветитељском делању Светог Саве. И заиста, искушење монументалног спољашњег блеска, засновано на историјском и националном романтизму, остаће до краја градње храма једно од најозбиљнијих и најтеже савладаних искушења пред градитељима овог заветног храма. Ретко који храм овакве врсте и намене у прошлости није подлегао том искушењу (Св. Петар у Риму, Исакијевски сабор у Петрограду, Сакре Кер у Паризу и др.). Изузетак представља храм Свете Софије, Премудрости Божије у Цариграду. Скромне и прескромне спољашности овај храм задивљује унутарњом човечном мером као и присношћу и грљењем са неизрецивом Тајном и непролазном Лепотом. Еванђељски човек и истински православни храм, грађен по његовој мери и ради њега, одувек је чезнуо за том скривеном унутарњом лепотом, којом се отварају небеса и преко које се постаје једно са Богом као вечном Лепотом. Спољашња пак монументалност (у египатској и месопотамској архитектури, хеленистичкој и римској, ренесансној и постренесансној, све до најновијег националног романтизма, нарочито нацимилитаризма и марксистичког мегаломанског соцреализма била је одувек човеков свесни или несвесни покушај да спољашњим ефектима и снагом прикрије унутарњи страх, беспомоћност, беду и духовно сиромаштво. Кад није то, таква спољашња монументалност често је знак властољубивог насиља над човеком и над природом, демонске надмености њених изумитеља. Као по правилу то и такво градитељство и људско стваралаштво не почива на "немоћи крста" и смиреноумљу "спаљеног праха" него на вољи за моћ и на знању "које надима", знању које дају "тело и крв" и телесно мудровање а не вечни Дух Божји. У стваралаштву такве врсте, макар оно било извођено и у Божје име, "тело и крв", људска похота и памет, често се мешају са демонском похотљивошћу, антропократија прераста у демонократију чије је основно својство насиље над природом и човеком, њихово унижење, разарање и коначно уништење. Људско дело надахнуто таквим злим духом постаје самосврха, пројава људске надмености и сујете, наставак градње вавилонске куле на земљи... А све то је дијаметрално супротно духу и делу Светог Саве, па према томе и смислу његовог храма, као потпуна негација његовог смерног пута "који води у живот". Јер на похоти и надменој памети грађени храмови не граде се у славу Божију. Од иконе која јавља Бога и узводи његовој Тајни такве грађевине се претварају у идоле који отуђују од Бога и одводе у земљу Недођију.

    Видљиви сведок победе над насиљем

    Неизрецива и бесконачна оностраност, скривено у свему постојећем присутна, одувек је била безмерна мера и критериј свега овостраног, по природи ограниченог и коначног, апи по призвању за бескрај, бесмртност и слободу створеног. Том бескрају и тој слободи усмерен, и њима "измерен" храм Светог Саве на Врачару има за смисао да буде видљиви сведок победе над насиљем сваке врсте, носилац и путоказ истинске слободе, као носилац и сведок Истине која ослобађа. Убеђеност, било чија, у своју апсолутну власт и самодовољност има у себи нечега демонског. Демонизам такве апсолутне власти, поред осталих безбројних злочина учињених у прошлости и садашњости, спалио је и мошти Светог Саве у XVI веку. И њима посвећени храм на Врачару искусио је као и Савино тело (зар и храм није свето тело?), насиље те и такве исте власти уверене у своју апсолутност. Искусио га је како у току последњег рата тако и после рата, трпећи га све до недавно, а заједно са њим и народ који га гради. Но, победа овог храма је већ извојевана у победи развејаног и неуништивог праха Светог Саве на коме и коме се гради. У тој победи је победа правде и будућност народа који га гради, као и залог истинске људске слободе уопште. Учествујући у распећу и страдању Светог Саве и његовог народа од самог почетка своје градње, својим страдањем, храм на Врачару већ сада је стекао и стиче све предуслове да буде храм васкрсења и сведок васкрсења и Васкрслога. Својим продужењем као предукусом васкрсења он потврђује да је свака сила и власт до времена, макар се она и апсолутном проглашавала; и да сила није у стању да разори стварност слободе, као ни морални поредак и духовне законе на којима почива свет. Сила и власт у намери да разори правду и уништи слободу - разара и уништава себе саму.[23]

    Град без храма - око без зенице

    Градови и људска насеља без храмова немају средишта ни "лица", остају без дубљег смисла. Зато су градови данас у опасности, престају да буду вољени, "а што престаје да се воли то и изумире".[21] Београду, као престоници, претила је опасност да се сврста у такве "изумируће" градове: и поред тога што се упетостручио од рата наовамо он није добио ниједан нови храм. (Карактеристично је да је мали храм на Карабурми саграђен тек после добијања дозволе за градњу храма Светог Саве.) Није чудно да су у њему најмање вољена баш она насеља која су остала без храма. Таква насеља се у ствари и не доживљавају као истински град него пре као места за боравак и становање безличне скупине људи. Иначе, градови се по први пут у историји у наше време појављују без храмова као својих центара и оријентира. То је и допринело томе да град који је кроз векове био место сигурности, постане место несигурности и изгубљености, често и насиља. Човек, живећи у обезличеном модерном граду и градском насељу, откинут чак и од природе и природног живљења, осећа се угрожен и обезличен, тражећи уточиште у самозабораву кроз бесловесну узајамност стадног типа, или очајавајући од самоће. Стадност води распаду човековог духовног и моралног живота, а самоћа - очају и самоубиству.

    Тако је и Београд са започетим и напуштеним зидинама храма Светог Саве у свом центру личио на тело без душе, на човека са рањеним срцем, на око без зенице. То је био град који је годинама и деценијама за нечим чезнуо. Сада видимо за чим: за храмом Светог Саве као својим средиштем и путоказом, својим окриљем и дубљим осмишљењем. Зато се он толико и обрадовао његовом поновном узрастању, обрадовао му се као неко ко пронађе нешто најдрагоценије - који пронађе себе самог и своје изгубљено самосазнање. Мора да су се догодиле неке промене и у атеизираној друштвено-политичкој свести кад су чак и они који су се деценијама заклињали да ту неће никад бити храм, одобрили и прихватили и то са потајном радошћу његову даљу изградњу. Обрадовали су му се чак и они од којих се то не би никад очекивало! Иза те радости скрива се очевидно нека свесна или несвесна потреба за дубљим смислом самог заједничког живљења у граду. Послератном времену распамећености и духовне неуравнотежености храм Светог Саве се одупро снагом свога смисла. Храмом Светог Саве Београд добија свој прави центар, свој смисао. Њиме се и Црква која је такође дуго времена била потиснута на маргине живота поново враћа у само средиште живота и сваког места где људи обитавају.

    Нова синтеза култа и културе

    Послератни период је био у Београду, а и много шире, период трагичног расцепа између култа и културе, подједнако опасног и за култ и за културу. Сама реч "култура" сведочи да она израста из култа. Култ пак по својој природи и садржају пројављује веру односно истину на којој почива и којој служи. Ни култа без истине ни културе без култа. Лажна вера или идеја рађа лажни култ. Демонизовани или на лажи засновани и њој служећи култ - производи лажне вредности. Служење храма Светог Саве је словесно јер је утемељено у вечној Истини и вечној Истини стреми. Природно је да му и плодови буду благодатни и непролазни. Зато се наставак градње храма Светог Саве доживљава од свих мислећих људи као почетак нове синтезе култа и културе, као премошћавање њиховог расцепа и наше оздрављење од стања шизофрене свести, присутне не само у српском народу. Још седамдесетих година, пре добијања дозволе за наставак градње храма, о Врачару се говорило као о "тргу наше културе". Сада, пак, када се храм гради, гради се да буде подсетник грађанима на вечне теме живота, надахнуће мислиоцима, философима и научницима,[25] али и да постане нешто још важније: видљиви сведок присуства Вечног "мећу нама", будилник савести и људској :вести за вечне моралне и непролазне духовне вредности.

    Слика вечног града Јерусалима

    Храм типа светосавског храма даје биолошко-социјалном саживљењу у граду духовни квалитет, ослобађа га од једносмерности и површности и испуњује целовитошћу. Без њега просторно ширење града и његов економски развој не прати истовремени духовни напредак, јер недостаје прави подстицај и подстрек за такав напредак и преображавање новим и узвишенијим квалитетима живота. Са градњом оваквог храма и преко Тајне која се у њему саопштава и открива, град наместо да је гробница и мишоловка, постаје место васкрсења, узрастања и препорода и задобијања предукуса вечног живота. У одређеном времену и на конкретном месту дарује се и открива безвремено и бесконачно. Место и време, град и људи који у њему живе и обитавају постају преко храма већ овде причасни Несместивог и Непричасног. Град и храм се појављују као видљиво огледало света који се преображава, слика новог неба и нове земље, новог вечног Града Јерусалима кога чекамо (Откр. 21, 1-2).

    Као што Витлејем, место Христовог роћења, значи "град хлеба" тако преко храма Светог Саве Београд постаје нови Витлејем: место где се открива лице Божије, на коме се Христос Богочовек дарује као - Хлеб живота. Да ли ће он то заиста постати, то зависи првенствено од његових градитеља. Уколико очувају његову човечну меру, ако успеју да у њему и кроз њега постигну присност са Тајном, обликујући његово "тело" сагласно Телу Христовом,

    Цркви, дајући храму и ономе ко у њега ступа могућност да осети и загрли неизрециву али и стварно присутну реалност саборног, једног и јединственог Богочовечанског организма Цркве - само у том случају ће монументалност светосавског храма задобити своје право осмишљење. У њему као таквом биће могуће преображавати човечност у богочовечност, град у вечни Град, човека у Богочовека, пролазни народ у бесмртни Божји народ и заједицу.

    Призив на лично - саборни живот у духу

    У православној архитектури личност обликује природу, материјал, а не обратно. Предмети и бића природне стварности су "створења", "ствари" творачке Личности, њене "речи", "слова" која откривају лице вечног Слова Божјег.[26] Отуда, све што постоји има свој лични логос, своје "слово", све је "речито", словесно. Људски живот и речи, целокупна људска делатност и сва човекова дела имају за циљ да открију свој логос, своју реч и свој лични смисао, а то постижу својом пријемчивошћу за Вечно и својим сведочењем вечног Логоса Божјег. То што важи за све постојеће, важи и за храм; важи и за светосавски храм и у њега уграђени - материјал, као и за његов архитектонски облик и простор. Вечни Логос даје лични карактер храму и свему ономе што се у њему догађа и што се у њега уграђује. Храм удара печат личног на град, а народ који се у њему сабира чини заједницом личности. Све то бива силом и печатом дара Духа Светога Божјег, изливеног у виду огњених језика на дан Педесетнице на Апостоле и на цео свет. Као такав, светосавски храм биће, по мери своје надахнутости смерношћу Христа и смиреним прахом Светог Саве, призив и подстицај на саборност живота у Духу Светом.

    Храм поставља суштински проблем начина заједничког живота у урбаним срединама: како бити једно и заједно а у исто време сачувата своју личност и свој непоновљиви лик? То значи да он поставља питање односа појединца и заједнице, а преко тога и односа једног народа са другим народом, једне заједнице са другом заједницом. Данас храм поставља то питање више него икада раније. Ништа није у стању да тако дубоко раздели људе и народе као лажни храм али ни да их тако дубоко обједини као истински храм. Тако, на пример, за храм Свете Софије у Цариграду везана је хиљадугодишња историја не само источног Ромејског царства него и многих других народа. Света Софија је била тако знаковита и моћна да је извршила огромни утицај не само на живот и културу бројних хришћанских народа, него чак и на ислам и исламску културу (пример "Плаве џамије" у Истамбулу). Тим својим утицајем она је помогла премошћавању многих сукоба, па и ублажавању макар трагичног сукоба измећу хришћанства и ислама.

    То што важи за Свету Софију важи и за храм Светог Саве на Врачару који је њоме и по облику и по садржају надахнут. И он по самој природи својој, као саборни храм, има улогу помиритеља и објединитеља. Зато се и гради да би уносио мир и равнотежу не само у простор града него и у пространства људских душа. Он је, на првом месту, знак мира и помирења за народ Св. Симеона и Саве, место његовог сабрања и сабирања, његова Гора Сион, којој треба да стреми ма где био, и да према њој узраста. Тај знак се даје српском народу у пресудном историјском моменту. Даје му се у времену његових дубоких деоба, унутрашњих и споља наметнутих, идеолошких па чак по први пут у историји и црквених. У међусобици у току последњег рата проливена братска крв још увек несмирено лута, тражи опроштај и помирење. Здравоумно гледано да није било тог братоубилачког поклања не би било ни црквеног расцепа у расејању, као ни многих других трагичних раселина у српском духовном бићу нашег времена. У свему томе улога храма Св. Саве треба и мора да буде пресудна. Као место сабрања он безусловно мора да буде и место зацељења свих рана на бићу Српског народа и место помирења завађене браће, кроз узајамно тражење опроштаја свих од свију, нарочито што се тиче црквеног раскола. Ако Косово и храм Светог Саве не врате Србе једне другима и заједничкој историјској одговорности, ништа их друго вратати ни опаметити неће. Но, овај саборни храм је, такође, путоказ сабирању и знак мира и другим људима и народима, жељним и жедним вечне Светиње. Колико ће он успети да то буде, умногоме зависи не само од његове устремљености небесима, него и од животности и надахнутости његовог спољашњег облика, нарочито од мере обликовања његовог унутарњег простора сагласно тајни која се у њему врши и степена оваплоћења у целом храму живог Духа Божјег и његовог живоносног свепрожимајућег бескраја.

    Претварање свагдањег хлеба у хлеб живота

    Храм Светог Саве уздиже и осмишљује град и преображава безличну масу у заједницу личности. Он такође има за циљ и намену да заједно са њима преображава и њихов свагдањи хлеб у Хлеб живота. Отуда, што је једно друштво економски развијеније то је и потреба управо за таквим храмом већа. Он ову нашу приземну економију укључује у једну дубљу божанску Економију и даје јој вечни смисао. Кроз њега и у њему се људска економија, тј. човеков "домострој" осветљава и осмишљује Божјом непролазном Економијом, божанским Домостројем, утканим у сву творевину и људску судбину, њихову историју и њихово коначно назначење. Човеков град и дом и живот у њима само Божјим Домом и Градом добијају прави и непролазни смисао. Храм Светог Саве сведочи да је сваки град позван да постане Божји град, сваки дом Божји дом, свака породица, као "домаћа црква" - Божја Црква, свака душа - обиталиште Свете Тројице и њен неразориви храм.

    Заквашен квасцем светим из храма хлеб наш свагдашњи и окупљање око њега постаје храна за живот вечни, преображава се у хлеб наш насушни, у Хлеб живота који с неба силази, за вечни живот света. Преко Хлеба који се у храму раздаје, сви хлебови постају један Хлеб, сви градови један Град, сви људи један Човек, сви народи један изабрани Народ Божји. Тако, све области живота и свеукупни живот човека и света кроз храм добијају свој смисао, без њега ишчезавају и даве се у бесмислу. Као такав и храм Светог Саве се гради да буде сабирно сочиво свих збивања у граду у коме се зида и равнотежа његовог живота, сведок присуства у њему изгубљене целине и целосности за којом чезне човек.

    Схвати ли и прихвати ли Београд смисао и поруку храма на Врачару, биће уграђен у непролазни град Јерусалим у чијој "светлости ће народи ходити, и цареви земаљски донијеће славу и част своју у њега". Преко њега ће српски народ донети своју "славу и част" "у њега" (Откр. 21, 25.26), тј. у тај вечни Град. Преко храма у престоном Београду српски народ испуњује молбу и завет самог Светог Саве која гласи: "Молим вас који дођете после мене да довршите оно што ја, због краткоће времена, нисам могао да учиним."[27]

    Свечовечански значај храма светог Саве

    Када храм Светог Саве буде завршен, он ће бити један од највећих храмова света а биће и највећи живи православни храм у свету. Као такав и као храм помесне Цркве Божје српске овај храм добија свеправославни значај. Свети Сава је још за време свога земног живота одиграо улогу објединитеља православних помесних Цркава и народа. То ће убудуће радити храм на Врачару. Пошто преко овог заветног храма спаљени прах Светог Саве поново добија своје "тело" а оно преко Евхаристије која се у њему врши постаје једно са Христовим Телом, то ће он као и све свете мошти видљиво и опипљиво сведочити тајну једне, свете, саборне и апостолске Цркве Божје, као и сверадосну истину да је "диван Бог у светима својим..."

    Ако храм Светог Саве на Врачару треба да буде "слава и част" српског народа која се уграђује у вечни град Јерусалим, он је управо стога и дар српског народа свељудској заједници. Сваки народ је дужан да нешто своје унесе у свељудску ризницу вредности. Ако на Врачару грађени храм буде прави, он ће се собом дотаћи онога што је вечно, оваплотиће у град у коме се зида и у биће народа који га зида, оно што је непролазно и богочовечно. А вечно и богочовечно додирнуто, примљено и посведочено на једном месту, било коме, у души једног било ког човека или народа, припада свима људима, постаје свеопште добро, добија универзални, свечовечански значај.

    Надахнуће за будућност место јављања вечне светлости

    Светосавски храм, како по својој природи и намени тако и по својој замисли и величини, има још једно значење: он треба да буде архитектонско надахнуће за будућност, као што је то био случај са сличним храмовима у прошлости. Но, без постизања живог јединства и прожимања измећу његових спољашњих облика и унутарњег простора и садржаја, то је неоствариво. Грађевина храма је само онда жива и живоносна ако представља истински и живи доживљај Литургије која се у њему врши, ако се надахнуто и стваралачки обликује према своме унутарњем садржају и његовом вечном смислу. Као што се тело обликује према души тако се и грађевина храма, његово "тело" обликује према Св. Тајни која се у њему врши.

    Литургија је живот Цркве, боље рећи сама Црква. Као таква она је била срж живота Светог Саве, сами његов живот. Отуда је она унутарњи смисао и живот, тако рећи само дисање сваког хришћанског храма, па отуда и храма Светог Саве. Литургија својим благодатним динамизмом низводи небеса на земљу, чини самог Христа Бога опипљивим, причасним и видљивим, преображава и узводи земљу и човека, заједницу верних Његовим безмерним небесима. Тим евхаристијским двигом треба да буде прожет и њиме испуњен цео унутарњи и спољашњи простор и облици храма, сваки његов део и угао, сваки камен који се у њега уграђује и начин на који се уграђује. У храму је све призвано да мирише и да собом посведочује и открива светајну свудаприсутног Христа, да се грли са њом, указујући на њену безмерност и неизрецивост.

    Зато је за градњу хришћанских храмова одувек поред знања и умења била потребна на првом месту чиста вера у Христа Богочовека и живот сагласан тој вери. Зато су се храмови градили одвајкада вером, постом и молитвом. Јер тек онда када душа неимара или сликара замирише светом Тајном оваплоћеног Бога Логоса, његовом безграничном и свеобухватном истином, и када буде озарена Његовом вечном светлошћу, тек тада ће тим истим мирисом и на прави начин замирисати и храм који се гради и фреска која се у њему слика. Тек тада ће храм постати место виђења и јављања вечне Светлости.

    Евхаристијски језик храма на врачару

    Дуго времена се жучно расправљало о томе да ли храм Светог Саве треба да буде копија старог, грађен у "националном" стилу или да буде модерна грађевина, како би био знак и симбол нашег времена. У суштини овде се ради о лажном проблему. Зашто? Зато што је лажно и опонашање старог, уколико га не прати живи додир са оним што је у њему вечно живо и непролазно, лажно и већ унапред застарело и "модерно" уколико се оно дотиче само пролазних форми савременог живљења, мишљења и делања, опет без опита онога што је једино непролазно у сваком времену. Дотакне ли се, пак, храм онога што је непролазно и вечно, оно само ће самим својим присуством у њему обновити и "старо" и "ново" вечном бесмртном новином и учинити вечно новим. У вези са овим већ сада нам се намеће само по себи питање: Да ли ће трагови тог колебања између старог и новог, као последица духовне кризе нашег времена, несигурности у нашем духовном бићу и наше погружености више у пролазне временске токове него ли у вечну тајну Христа Бога, остати видни и на будућем храму Светог Саве? То не би било никакво чудо, с обзиром на услове под којима се храм градио и гради. Томе би могао допринети и дуги прекид градње храма, нови грађевински захтеви постављени пред његове градитеље и извођаче старог пројекта, као и промена самог материјала којим се храм гради. Остати веран пројекту и његовој првобитној замисли, истовремено уградити себе и своје време у њега, то није нимало лак крст за иначе веома умне и даровите довршитеље давно започетог дела.

    Тај крст постаје још тежи са разлога што је модерна технологија као и материјал којим се служи заснована првенствено на утилитарно-естетским начелима и функцији. Корисно, међутим, кад се одвоји од доброг, естетско и лепо од истинитог, у великој су опасности да се претворе у самосврху и самовредност и тиме отуђе не само себе него и свог творца од свога вечног смисла и значења, губећи дар евхаристичности. А евхаристичност, дар благодарности, благодарења Богу за све и сва и кроза све, у самој је сржи твари и човека, њихово најдубље призвање које их чини пријемчивим за вечно и бесконачно, даје им могућност да се отворе, да изађу из себе самих, и испуне себе неизрецивом слободом оностране Пуноће. У губљењу тог дара евхаристичности састоји се сваки људски пад и отпад од Истине у историји, почевши од оног првог, Адамовог пада. Евхаристичност је не само у природи човека и твари него и у природи и коначном смислу и назначењу културе, људског стваралаштва и делања уопште. Отуда је један од главних задатака храма да природи, материји, човеку, људском живљењу и стваралачком делању поврати и открије њихову евхаристичност; да им врати и открије и подари изгубљени и скривени дар евхаристичног говора, њихов једини прави језик и бесмртни смисао. Све што једном не проговори тим језиком Евхаристије, све што изгуби ту моћ благодарног приноса себе и свега свога Другоме на дар, осуђено је на смрт и вечну немоту, онеспособљено да изађе из крлетке времена и пролазности, самотности и бесловесности.

    Вековима употребљавани материјал за градњу (опека, камен, дрво, боја, креч), који је првобитно био предвиђен као основни грађевински материјал за храм Светог Саве, поред своје природности и природне животности био је дугом праксом и "кршен": преобликован руком и личним односом надахнутог мајстора, и по уму и по срцу и по делу верног Христу Богу. Но, како "крстити" и преобразити армирани бетон, неприродан и по самом настанку утилитарно-аутономан? Како дати душу том модерном грађевинском материјалу којим се сада гради храм Светог Саве? Како га научити да "говори" и проговори језиком храма, како га научити да богослужи, да се благодарно, евхаристијски угради у храм као "тело" Христово и преобрази у васкрсле и смерне "мошти" Светог Саве? И уопште, како модерној технологији вратити логос, изгубљену реч и смисао, како открити у њој и како је осмислити богојавном димензијом? Вратити јој мирис боготкане природе? Како бетон и гвожђе ослободити од голе утилитарности и преобразити их у евхаристијски принос Богу? Дати им лични карактер, пробудити у њима загубљену словесност? Сва ова питања су равнозначна са још једном свеобухватним питањем: како избавити модерног човека од његове изгубљености у грдосијама од гвожђа и бетона, од насиља које оне врше над њим, али и над целом природом? Како човека избавити од опасности роботизације његовог живота?

    На сва ова судбоносна питања једино преко храма може се наћи и дати прави одговор.

    Као и све друго, тако и модерна техника и технологија тек уграђени у храм могу задобити свој смисао и открити своје скривено "лице". А за то су потребне истински крштене и преображене душе. Једино су оне у стању да по мери своје преображености и причешћености светом Тајном Тела и Крви Христове, модерној техници и вештачком материјалу открију њихову унутарњу тајну, да учине да проговоре евхаристијским језиком. А то и јесте и треба да буде једини језик храма Светог Саве на Врачару. Његов духовни смисао и историјско призвање се управо у томе и састоји: да проговори тим језиком, да њему научи град у коме се зида, и народ који га зида и који ће се вековима око њега сабирати, као и све људе и народе жељне језика Истине и гладне Хлеба живота.

    Светосавски трг и силазак града на две реке

    Храм типа храма Светог Саве не само што осмишљава живот људи који око њега живе и у њега улазе, него и тло на коме се гради, обнављајући и враћајући памћењу све оно што се на њему вековима догађало. Светосавски трг о коме се већ сада навелико говори и чије се обликовање озбиљно припрема, треба да буде жижа целог града, да врати граду његово историјско памћење и природно дисање. Безброј пута рушен и лишен правих тргова, Београд је лишен и једног и другог. Храм као место молитвеног тиховања и Народна библиотека као средиште умности Српског народа, и једно и друго саграђено на Светосавском тргу - ослобађају и уздижу само тло и простор око њега новим квалитетима живота, призивајући на спајање и равнотежу ума и срца, култа и културе, просторне хоризонтале и дубинске вертикале људског рађања, живљења, мишљења и делања, као и саме природе у чијим недрима се све то догађа.

    Београд ће тек онда постати прави град када буде почео да се окреће око два своја основна пола: око Светосавског трга са храмом Светог Саве у средини и око своје две реке, силаском на њих преко калемегданског простора и куле Небојше. Обликовање Светосавског трга и силазак на две реке не значе само нешто ново. И једно и друго захтева истовремено и означава и обнављање памћења и чување свих трагова прошлости, надживелих сва насиља и историјске мене и промене. Ушће као сусрет двеју река, символ је људских сусрета, токова и утока живота. Светосавски трг са Храмом, као место Сећања и памћења свега што се збило, што се збива и што ће се збити на овом жеравичном раскршћу светова, као тачка сусрета неба и земље, онебесење је земље и приземљење Неба, место уливања земних пролазних токова живота у непролазно Сада, њихово оживљавање и напајање водама вечног Живота. Калемегдански видиковац и ушћа двеју река, Саве у Дунав, нису подножје и нису створени да опасују темеље сатанизоване Вавилонске куле, него су темељ и бедем храма Светог Саве и појас Светосавског трга. Није само развејани прах Светог Саве оно што то потврђује и сведочи. Још много пре његовог спаљивања освештала је ток и заједничку обалу ове две реке крв старохршићанских мученика Ермила и Стратоника (+315), а тврђаву и град на њиховом Ушћу закрилио покровом Пресвете Богородице Св. деспот српски Стефан Лазаревић (црква Ружица са живоносним Источником и споменом на мошти Св. Петке не представљају ли и дан данас жилу куцавицу стоног Београда!). Крстолики спој тока две реке и вертикале кубета храма Светог Саве није ли остварен и у крви новомученика Игумана Паисија и Ђакона Авакума? Не одјекује ли и до данас са Стамбол капије Ђаконова песма: "Нема лепше вере од хришћанске, Срб је Христов радује се смрти!?" Овде треба додати и из списка живих још за живота исписане Браниоце Београда. Као и најновије од усташа поклане и у Саву побацане мученике српске: на стотине ових невино покланих мученика извађено је у току рата из Саве и затрпано на простору измећу куле Небојше и капије Евгена Савојског. Њихове мученичке кости, зарасле у шипражје калемегданско, покривене, авај, несхватљивим послератним муком и нечовечним заборавом већ скоро педесет година, вапију небу, чекајући да буду враћене памћењу, не њих ради него ради нас и ради Београда и његове будућности. Тек кад сиђе на своје две реке Београд ће постати свестан и тог бесценблага и непролазне Ризнице у своме подножју. Требало је да почнемо са градњом храма Светом Сави и његовом светом праху да би у нама васкрсло сећање на ове новомученике наших дана и на њихове заборављене свете кости. И на нашу свету дужност и обавезу да и њих уградимо у темеље светосавског храма. Као и оне старохришћанских мученика Ермила и Стратоника, и свих београдских мученика до данашњег дана. Сада нам постаје јасније више него икад: Београд је назван "белим" градом не само због некадашње белине његових зидова него и због тога што је, по Откривењу Јовановом, "убељен" крвљу невиних мученика! Отуда ће и његов силазак на две реке значити и његово враћање дубљем памћењу, обасјаном и обновљеном позлаћеним крстом храма Светог Саве на Врачару. Непосредни додир са протоком две реке ће га подсећати не само на пролазност живота него и на могућност увира у безобални Океан вечности, док ће му храм Светог Саве бити - путеводитељ тој истој Вечности. Зато тек силаском на две своје реке Београд постаје свестан себе: у њиховим водама се огледа кубе храма Светог Саве као завршетак и покров града а под кубетом види као на длану сва његова прошлост, оживљена и враћена неизбрисивом памћењу...

    Светосавље и косовски завет

    По пројекту храма Светог Саве на Врачару предвиђено је да његова крипта буде посвећена Св. великомученику Лазару Косовском. Ово повезивање Светог Саве и Св. Лазара Косовског, Светосавља и Косовског завета није нимало случајно. Зашто? Зато што је опредељење Светог Саве коме се храм подиже и Лазарево косовско опредељење - истоветно. Прво се Свети Сава определио, целосно, за Царство небеско. Тим својим личним опредељењем он је усмерио доцније истом циљу не само свога оца Симеона Немању него и цео свој народ, благодарећи огромном утицају њих двојице на њихове потомке и на цео Српски народ. То светосавско опредељење је временом сазревало у души Српског народа, постајући саставни део његове колективне свести и саборне самосвести.

    Семе које су у душу Српског и осталих словенских народа посејали још Св. Кирило и Методије и њихови ученици; које је Свети Сава и светородна династија Немањића умножила, залила и једном за свагда учврстила - оно је, као семе опредељења за Царство небеско, доносило временом изобилне плодове. Један од тих плодова јесте и Косовски завет. Косовски завет је у ствари - мученичком крвљу потврђено и посведочено опредељење светосавско, а пре њега кирило-методијевско и клименто-наумовско опредељење за Царство небеско. Јер "земаљско је замалена царство, а небеско увек и довека".

    Посматран у светлости Косовског завета немањићки период српске историје је био само припрема, вековна, за склапање тог Завета и за његово потврђивање мученичком крвљу. Тако гледано лазаревско време представља период пуне зрелости Српског народа. Њиме је Српски народ уистину постао новозаветни Нови Израил. Косовски завет није ништа друго него ли у српску историју и српско народно биће једном за свагда уткани Нови Завет у свој својој пуноћи. И као што је Нови Завет запечаћен Христовом крвљу, после Тајне Вечере, тако је христоликом лазаревском жртвом запечаћено и косовско опредељење за Царство небеско, после такође христолике Косовске вечере. Отуда, као што је лазаревско време био период пуне зрелости Српског народа исто тако је и Косовски завет истинска пуноћа Светосавља као еванђелске философије живота. Зато сва историја Српског народа до наших дана може бити схваћена исправно само у светлости баш Косовског завета као пуноће Светосавља.

    Потпуно је, дакле, природно што је име Светог Саве и храм њему посвећен на Врачару повезан за име Св. Лазара Косовског као носиоца Косовског завета и косовског опредељења за Царство небеско. "Пораз" Савиних моштију, којима је храм посвећен, и Косовски пораз, истоветни по трагизму, истоветни су и по снази и неуништивој нади којом обасјавају путеве и распућа српске хришћанске душе...

    Унутарњи простор храма

    Постигнуће пуног смисла храма Светог Саве и остварење његове намене је незамисливо без правог, самом храму и његовом смислу адекватног живописа као и решења свега онога што припада унутарњем простору храма. Ту веома важно место заузима питање иконостаса, осветљења (прозори), акустике и сл. Та питања још увек остају отворена као велики изазов самим градитељима као и Цркви која храм гради, нарочито савременим уметницима. Једно је несумњиво: као и стил храма, тако и "стил" решења живописа и целокупног унутарњег простора мора неминовно имати теолошко-литургијско утемељење, не само функционално-естетско.

    а) Изградња крстионице

    Овде ћемо се, на првом месту, дотаћи питања веома драгоцене и неодложне замисли: изградње крстионице у крипти храма. Хришћански живот започиње Крштењем а у Св. Причешћу задобија своју пуноћу. Зато су храмови, нарочито оваквог катедралног типа, као што је храм Светог Саве, имали одувек поред себе прикладне крстионице (баптистерије) за погружавање. Таква крстионица има у наше време двоструки значај. Прво, она је данас насушна потреба с обзиром да је све већи број крштења одраслих особа која по природи ствари захтевају повратак изворном начину припремања за тајну Крштења и самом начину њеног обављања. Друго, храм оваквог типа без крстионице не би био пуни храм и не би могао разоткрити свој пуни смисао. А његов смисао је да открије и посведочи собом пуноћу тајне Саборне Цркве Божје. То се постиже присуством и служењем у њему, и обављањем у њему свих тајни Цркве, од тајне Крштења до тајне Св. Евхаристије, односно до Св. Причешћа.

    Крштење је одувек било органски везано за Литургију, штавише оно је као и остале Тајне, обављано у старо време у склопу Литургије. Временом је та повезаност заборављена, што се негативно одразило на целосност виђења и свеукупност доживљаја Цркве. Отуда, да би храм Светог Саве постао заиста саборни храм српског народа и место његове целосне обнове и преображаја, неопходно је да има и крстионицу старохришћанског типа за погружавање, као симбол целосног препорода и место увођења целог народа у тајну новога Живота.

    б) Будући иконостас храма

    И решење питања иконостаса није нимало неважно. Иконостаси новијег времена историјски могу бити разумљиви али никако не и прихватљиви као могући узор за будући иконостас храма Светог Саве. У једном истински савременом храму ништа не сме заклонити Св. Евхаристију. Евхаристија је центар храма као грађевине, њој стреми сав живопис и цео унутрашњи простор храма, Целокупно богослужење и сав живот верних: пре уласка у храм, за време заједничког боравка у њему и после изласка из њега. Иконостас има за сврху да уведе у ту Св. Тајну, а не да буде препрека за њу. Старохришћанске преграде између храма и олтара и средњовековни мермерни иконостаси са престоним иконама (на пример онај у манастиру Дечанима) могу бити једини прави узор будућем иконостасу храма Светог Саве. Само тако олтарска апсида са живописом и светим литургијским чином, који врхуни у призиву и силаску Духа Светога на сабране људе и на свете Дарове, може очувати и пројавити својство отворених небеса, као и у храму сабрана заједница верних своје истинско јединство у једном Телу и Крви Христовој. Само онај који стварно доживи то јединство народа Божјег, свештенства и Силе Божје, јединство Неба и земље, биће у стању да схвати садржај речи црквеног песника: "Стојећи у храму славе Твоје, Господе, имамо осећање да стојимо на небесима..."

    в) Питање живописа храма

    Такође је и питање живописа храма Светог Саве на Врачару неодвојиво од његовог теолошко-литургијског утемељења. Зато овај храм представља изузетно озбиљан испит не само за савремене архитекте него и за савремене сликаре и иконописце. Како сликати храм Светог Саве? Коме поверити тај изузетно одговоран посао? Кад би живопис имао само декоративни или естетски карактер, као што је то случај у религиозној уметности Запада последњих векова и у модерном сликарству, онда не би било толико тешко разрешити ову недоумицу. Много је модерних сликара који би веома радо искористили ову јединствену прилику да на тако огромном простору забележе своје уметничко виђење човека и света. Међу њима има и оних којима је блиска религиозна проблематика и чежња за доживљајем Вечног. Међутим, једно је непобитна чињеница: модерно сликарство је у већини случајева изгубило (или га није ни стекло) осећање за оваплоћење Бога Логоса као основну истину хришћанске вере и живота. Свеобухватно значење Христове Богочовечанске Личности Његовог оваплоћења, преображења, васкрсења и вазнесења, Њене антрополошке, еклисиолошке, космолошке и есхатолошке димензије - или се потпуно игноришу и превиђају у модерном сликарском изразу, или само служе као повод за изношење субјективистичких религиозно-философских садржаја, понекад и огољено хуманистичких и космолошко-магијских виђења стварности, која у основи негирају срж хришћанства или је претварају у чисту апстракцију. Изворна, пак, хришћанска уметност, вековима стварана, брањена и опитно разрађивана незамислива је без Лика Богочовека Христа: Његовом тајном се мере, прожимају и осветљавају сви догађаји и све личности; у светлости Његовог Лица се види светлост и крајња мера и смисао човека и целокупне твари. По свом утемељењу христоцентрична а по природи и сврси богојавно-човекојавна (теофанично-антропофанијска) та уметност је одувек била и хтела да буде првенствено сведок преображеног човека и света, откривење новог неба и нове земље, узвођење њима и вечном Логосу Божјем као прволику свега постојећег.

    Измерена безмерном мером Христовог лика, заснована на оностраној перспективи (оностраној, овдеприсутној кроз неописиву сведубину оваплоћеног Логоса), она је само у периодима своје декаденције попримала уске и сужене натуралистичке и субјективистичко-естетске форме, у којима се већ столећима дави ренесансна и постренесансна световна а и религиозна, декоративно-дидактичког типа уметност Запада. Ова православна уметност, утемељена и одбрањена одлукама Седмог васељенског сабора (787), до сада најбоље остварена у кругу византијско-словенског живописа и иконописа, одувек се одликовала изразитим символизмом и усмереношћу на унутарње наддубине. Управо је та њена сабраност и усмереност на наддубину, била и остала главни повод и разлог што су је носиоци нововековне западне уметности, засноване на заљубљености у време и пролазне форме и токове живота човека и света, презрели као "статичну" и "окамењену". Њена есхатолошки обасјана богочовечност и уравнотеженост чини је по много чему битно другачијом, што се тиче начела, садржаја и достигнућа, у односу било на древну било на новију космоцентричну и човекоцентричну уметност. Символизам ове уметности, заснован на богочовечној стварности и неизрецивом јединству овог и оног света, на "прозирности" овога света за вечну Истину, спасава је, с једне стране, од искушења натурализма и имитације природе, а с друге стране, од голе апстракције и самоуништења. У њој као таквој већ одавно постоји оно што наш сликар Пеђа Милосављевић сматра основним својством модерне уметности: потрага "за целокупном морфологијом овога света", као и потрага за нечим "четвртим", и највећим, за њега и модерно сликарство безименим, али за њу именованим именом Исуса Христа, које је изнад свакога имена.

    Богочовечна уметност

    Ова уметност цариградско-хорског, милешевског и сопоћанског и светорубљовског писма и израза, иако чува у себи суштину природе и човечности и светињу њиховог лика и ликовитости, није ни натуралистичка ни хуманистичка, него је - теохуманистичка, богочовечна. Она није ни апстрактна, а ни надреална, иако превазилази дату реалност и излази из њених граница, као по природи и циљу - екстатична. Излазећи из ове чулне и разумске реалности, претварајући је у символ, она је не уништава, већ сасвим обратно, афирмише је, остварује и открива. Но, тај излазак из ње и њено надилажење не бива путем лажне лествице људске фантазије, односно маште, нити стварањем лажних, измишљених, митолошко-магијских светова (како древна тако и најновија митолошко-фантазмагорична свест подједнако су лажне). Он бива путем трезвеног, целомудреног општења и присног додира са оваплоћеном Истином, причешћем Тела и Крви Христове, као предукусом још приснијег општења и заједништва са Њим, у невечерњем Царству Његовом... То је уметност која захтева и претпоставља истински духовни живот, подвиг, распеће и очишћење од сваке прелести и обмане. Благодарећи управо том подвижничком и здравоумном карактеру ова уметност, за разлику од оне која је плод похоте плоти, похоте очију и гордости живота, поседује дар разликовања људског и демонског, људског и богочовечанског. Имајући дар "разликовања духова", она осећа и види Тајну па зато и постаје њен видовити сведок.

    Управо такву уметност је увео у Србију преко студеничког живописа боговидац Свети Сава. У жељи да људско освети и осветли божанским он је сматрао за свој основни задатак да све области природног и људског живота очисти од демонског, да у њима обнови њихову боготкану лепоту и учини их пројавом и обиталиштем вечне Лепоте. То и јесте намена и задатак и циљ и његовог храма на Врачару, грађеног на његовом праху, посвећеног његовој скрушености пред вечном Лепотом, засијалом са Христовог Лика, на Гори Тавору. Зато, градити и украшавати храм Светог Саве могу само они који су спремни да буду верни Светом Сави и његовом духу. Ништа у храму и на храму не би смело бити насиље над његовим духом и његовим мученичким прахом. Доста нам је једном засвагда једног таквог насиља извршеног на Ловћену над Његошем: довољан је за све трезвене и здравоумне људе "сумрак Ловћена" (сетимо се чувене Лубардине слике), да предупреди и да нас спасе од истог или њему сличног "сумрака Врачара".

    Враћање душе светосавској чистоти

    Данас свако може припадати било ком уметничком правцу, то је неотуђиво човеково право. Но, не може свако украшавати храм Светог Саве, без обзира на нечију обдареност и генијалност. То може бити само онај живописац или они живописци који су спремни да своју душу и душу свога народа врате, по народној пословици, у светосавску чистоту и да јој откривају светосавску богочовечну светлост и лепоту. Морамо, на жалост, рећи да наше Ликовне академије од свега најмање познају, а још мање негују сликарско и иконописно предање сопственог тла и народа. Васпитани на начелима нововековне западне уметности, наши сликари, већина од њих, тешко да знају за разлику измећу иконописа и религиозне уметности а о разликовању људског, демонског и богочовечанског у животу и уметности да и не говоримо. Научени да буду "оригинални" по сваку цену, питање је да ли би многи од њих били у стању, да ли би и хтели да се смире пред живим и саборним иконописним Предањем православног Истока да промене свој ум сагласно његовим начелима и да осликају храм у духу Светог Саве.

    Тај изузетно одговоран посао не може да буде поверен ни копистима средњовековних фресака и икона: прави живопис је увек захтевао живи стваралачки однос према живом предању Цркве и њеној вечној Истини. Имитирање спољашњих форми фрескописа, без вере, доживљаја и живљења онога што се слика није ништа мање опасно од примене неког од уметничких стилова са лажним демонизованим начелима и формама.

    Наду улива све присутнија и осетнија обнова у, наше дане иконописа у монашким и другим срединама, па и међу ликовно образованим млађим људима. У том погледу је било право откриће Смотра савременог иконописа код Срба, отворена у Вршцу децембра месеца 1987. године. Ова Смотра је показала да код нас постоји озбиљни покрет трагања за сопственим уметничким корењем и то не више из просто естетских или фолклористичких разлога, него дубоко егзистенцијалних. И у том погледу би храм Светог Саве могао и требао да одигра пресудну улогу. Као за архитекте, он је велики изазов и за сликаре. Он би морао бити повод и подстицај за радикално преиспитивање савременог сликарства и његових начела у светлости хиљадугодишњег живог сликарског предања православног Истока. У времену у коме се, како каже Пеђа Милосављевић, човек, обрачунавши се са видљивим светом, "сада окренуо и против невидљивог", објављујући рат самој суштини, неопходан је радикални заокрет светињи неуништивог Лика, икони вере и наде, вечне светлости и смисла.

    Јагње је светлост храма

    На, крају да истакнемо још нешто што сматрамо веома важним како за сам храм Светог Саве тако и за решење његовог унутарњег простора, његово унутарње живописно благољепије. Сагласно духу и богословско-литургијским начелима на којима се гради и украшава један православни храм, светлост храму и икони не долази споља него изнутра, из дубине. Пошто је по Јовановом Откривењу "храм" самога храма "Господ Бог Сведржитељ и Јагње" (Откр. 21, 22), то њега и ликове у њему не осветљава спољашња светлост сунца и месеца, осветљава га "слава Божија", "светлост је његова Јагње" (Откр. 21, 23). Тиме, а не наводним незнањем, се објашњава и недостатак перспективе у изворном православном живопису и иконопису. Управо је недостатак тог унутарњег осветљења и осећања за њега био један од главних разлога претераног антропоморфизма и космисма, односно натурализма ренесансне уметности. Једна крајност је родила другу - модерну апстрактну уметност која прети уништењем саме суштине твари. Благодарећи тој унутарњој светлости и додиру са њом икона чува како свој интегритет тако и интегритет саме творевине, спасавајући се од тог страшног искушења антропоморфно-натуралистичке уметности и њене неуравнотежености, која неминовно води распаду и самоуништењу.

    Ово што важи за икону важи и за храм који је такође својеврсна икона. Прадревна пракса употребе окулуса на прозорима храма није нимало случајна. Она има за циљ умерено распоређивање спољашње светлости, ради давања преваге унутарњој, која зрачи из преображеног унутарњег простора храма, сабраног око Св. Тајне, која се прима и по примању прославља песмом: "Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небеснога..." Спољашња светлост није једина постојећа; осветљавајући она бива осветљена том вечном и непролазном Светлошћу, такође постајући њен сасуд и њен сведок, њен символ, као и све постојеће. У томе се и састоји суштинска разлика између хеленског у космос утканог и сунчевом светлошћу прожетог и обасјаног храма, и правог хришћанског храма. За хришћански храм је примарна вечна Светлост: све у њему и на њему мора бити њоме прожето и на њу усмерено, њоме преображено. У православном храму светли светлосна Тајна, свећа и кандило, унутарњом светлошћу преображени ликови Христа и Богородице и сабора Светих ангела и људи. Зато се у њега не уклапа, ии по његовој структури ни по његовој архитектури, витраж или разнобојно стакло који унутарњу светлост подређују претераној разиграности и преламању спољне сунчеве светлости и њених зрака.

    Све ово примењено на храм Светог Саве значи следеће: и начин његовог осветљења мора бити сагласан, као и све остало, његовом спољашњем облику и унутарњем простору и целовитом смислу. Само тако он може бити остварен и доживљен као јединствено дело, са јединственом духовном поруком и значењем. Једино на тај начин ће овај храм на Врачару задобити свој прави духовни смисао и постати органски "продужетак" дела Светог Саве, преобразити се у његове васкрсле "мошти", целебне и чудотворне, осветљујући пут садашњим и будућим поколењима: онај пут кога је сам Светитељ био учитељ - који води у Живот вечни.

    Напомене

    1 Ср. Епископ банатски Амфилохије, Значај Манастира Студенице за српску просвету, Студеница у црквеном животу и историји Српског народа, Београд, 1987, стр. 120.

    2 О том унутарњем прожимању и динамичном општењу човека, света, храма, Цркве и Бога, као и о иконичном карактеру свега створенога најбоље је писао Св. Максим Исповедник у његовом чувеном делу "Мистагогија". Тај његов спис остаје и до данас незаобилазни "приручник" измећу осталог и за разумевање основа православне архитектуре као и уметности уопште.

    3 Ср. Христо Јанарас, Апофатичко богословље и византијска архитектура, Теолошки погледи, бр. 3, 1977, сто. 125. - Градац бр. 82-84, Чачак 1988, 100-105.

    4 Исто, стр. 126.

    5 Свети Сава, Сабрани списи, Београд, 1986, СКЗ, Хиландарски типик, стр. 56.

    6 Исто, стр. 45; 1. Јов. 1,32.

    7 Тако је записано у Повељи положеној у темеље храма 1939. г. Види: Арх. Бранко Пешић, Спомен храм Светог Саве на Врачару у Београду 1895-1988, Београд 1988, стр. 30.

    8 Исто, стр. 41.

    9 Исто, стр. 33.

    10 Исто, стр. 44.

    11 Миодраг Јовановић, Српско црквено градитељство и сликарство новијег доба, Београд - Крагујевац 1987 стр. 239.

    12 Исто, стр. 241.

    13 Арх. Бранко Пешић, цит. дело, стр. 18.

    14 Миодраг Јовановић, цит. дело, стр. 109, 112, 125.

    15 Исто, стр; 215.

    16 Ср. исто, стр. 241.

    17 Арх. Бранко Пешић, цит. дело, стр. 36-37, 46, 56.

    18 Исто, стр. 51.

    19 Миодраг Јовановић, цит. дело, стр. 240.

    20 Исто, стр. 212.

    21 Арх. Бранко Пешић, цит. дело, стр. 11.

    22 Исто.

    23 Ср. Владан Поповић, Светосавски храм на Врачару и питање светског универзитета, Теолошки погледи, бр. 5-6, Београд 1969, стр. 353.

    21 Ср. Владан Поповић, Светосавски храм на Врачару и урбанистички проблем спасавања градова, Теолошки погледи, бр. 6, 1968, стр. 437.

    22 Ср. Владан Поповић, Светосавски храм на Врачару и обнова наше књижевности, музике и ликовне уметности, Теолошки погледи, бр. 1, 1969, стр. 47.

    23 Ср. Христо Јанарас, цит. дело. стр. 125.

    24 Арх. Бранко Пешић, цит. дело, стр. 2.

    [ Промена писма | Бесједе | Интервјуи | Књиге | Преводи | Чланци | Саопштења ]