Episkop banatski
Amfilohije

Duhovni smisao hrama Svetog Save na Vračaru

Vršac, 1989.

Prihod od ove knjige ide novom hramu Svetog Save na Vračaru i dovršetku paraklisa Sv. Jovana Bogoslova i Svetog Save pri novoj zgradi Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

Ovaj skromni spis je molitveni vapaj Hristu Bogu našem za što skorije ZACELjENjE RASKOLA NA TELU SVETOSAVSKE CRKVE BOŽJE, i za blaženi pokoj piščevih roditelja ĆIRA i MILEVE, brata VELjKA i u cvetu mladosti preminulog sinovca PETRA.

Digitalno izdanje

IZVRŠNI PRODUCENT I POKROVITELJ

Tehnologije, izdavaštvo i agencija
Janus
Beograd, oktobar 2001

PRODUCENT I ODGOVORNI UREDNIK
Zoran Stefanović
LIKOVNO OBLIKOVANjE
Marinko Lugonja
VEBMASTERING I TEHNIČKO UREĐIVANjE
Milan Stojić
DIGITALIZACIJA TEKSTUALNOG I LIKOVNOG MATERIJALA
Nenad Petrović
KOREKTURA
Saša Šekarić i Dragana Vignjević

 

Štampano izdanje

Biblioteka "Prepodobni Rafailo Banatski"

Posebna izdanja 8

Recenzent Matija Bećković

Urednik Svetislav Mandić

Izdavač "Banatski vesnik" Eparhije banatske

Štampa "KOSMOS", Beograd, Svetog Save 16-18

Sadržaj

  • Zavetna saborna crkva srpskog naroda
  • Smisao hrišćanskog hrama uopšte
  • Mesto gde su nebo i zemlja jedno
  • Zašto se gradi hram svetog Save?
  • Kako graditi hram?
  • Osnova svetosavske filosofije života
  • Veliko duhovno središte
  • Vaskrsli prah svetog Save
  • Vidljivi svedok pobede nad nasiljem
  • Grad bez hrama - oko bez zenice
  • Nova sinteza kulta i kulture
  • Slika večnog grada Jerusalima
  • Priziv na lično - saborni život u duhu
  • Pretvaranje svagdanjeg hleba u hleb života
  • Svečovečanski značaj hrama svetog Save
  • Nadahnuće za budućnost mesto javljanja večne svetlosti
  • Evharistijski jezik hrama na vračaru
  • Svetosavski trg i silazak grada na dve reke
  • Svetosavlje i kosovski zavet
  • Unutarnji prostor hrama
  • Bogočovečna umetnost
  • Vraćanje duše svetosavskoj čistoti
  • Jagnje je svetlost hrama
  • Napomene
  • Zavetna saborna crkva srpskog naroda

    Svaki narod ima svoj lik i svoju istorijsku sudbinu kao i temelje svog istorijskog razvoja i opstanka. Tako i srpski narod, postavljen božanskim promislom izmeću Istoka i Zapada, poseduje svoj istorijski put i opredeljenje. Izvan tog istorijskog puta i opredeljenja neshvatljiva je njegova prošlost, neshvatljiv i njegov sadašnji trenutak, nerazumljiva njegova budućnost.

    U oblikovanju tog srpskog istorijskog, duhovnog i kulturnog bića i opredeljenja dve ličnosti su odigrale odlučujuću ulogu. To su Simeon Nemanja, osnivač srpske države, i njegov sin Sava, prvi arhiepiskop i prosvetitelj srpski (XII i prva polovina XIII veka). Na njihovoj srodnosti po telu i duhovnoj jednodušnosti utemeljena je ne samo loza Nemanjića nego i srpska država i crkva, preko čega je postignut vekovni sklad celokupnog narodnog, kulturnog i prosvetnog bića.[1] Šta su hteli njih dvojica? Hteli su državu i zemlju i život na zemlji otvorene za večnost, za Carstvo nebesko, oslobođene zatvorenosti u biološko-socijalnu i prirodno-istorijsku stvarnost. Želeli su istovremeno Crkvu pogruženu u vreme i istorijske tokove života i ljudsku svakodnevicu. Oni veruju u Nebo koje je u licu Bogočoveka sišlo na zemlju i postalo jedno sa tvorevinom i čovekom; žele zemlju i čoveka i život na zemlji stremeći Nebesima, prijemčive za Nebesa i njihovu večnu Tajnu, prozirne za tu Tajnu i prožete njome.

    Ovo bogočovečansko usmerenje postalo je od vremena Simeona i Save osnova, priziv i bezmerna mera celosnog rasta društveno-crkvenog i kulturnog bića srpskog naroda. Ono je vremenom prerastalo u istorijsko načelo i kriterij svih događaja i svih vrednosti u njegovom životu. Sve što nije na njemu zasnovano, njime prožeto i sa njim usaglašeno niti predstavlja niti može biti smatrano za istinsku neprolaznu vrednost.

    Samo u ovom kontekstu posmatrana ideja o gradnji hrama Svetog Save na Vračaru, kao zavetne saborne crkve srpskog naroda, može biti pravilno shvaćena, ostvarena i osmišljena. Jer stara srpska arhitektura, nemanjićkog i poslenemanjićkog perioda, bilo da je izrasla iz vizantijskog svetosofijskog opita, bilo da je nastala iz njegovog spoja sa zapadnom romanikom - nastajala je i razvijala se u okvirima tih osnovnih načela, kako mišljenja i življenja tako i ljudskog delanja uopšte. A hram Svetog Save ne može biti ni zamišljen ni ostvaren van tog živog opita i svetosavsko-simeonovskog Predanja srpskog naroda.

    Smisao hrišćanskog hrama uopšte

    Uostalom, na tim istim načelima zasnovana je gradnja svakog istinskog hrišćanskog hrama. Smisao hrama je u suštini istovetan sa smislom čoveka i sveta uopšte. On je, takoreći, ikona čoveka i sveta.[2] I kao što su kosmos i čovek po prirodi i prizivu bogojavni, tako i hram: on nije prosto simvol duhovne stvarnosti nego mesto gde se ona realno otkriva, mesto otkrivenja slave Božje, mesto Bogojavljenja. Hram ima za cilj da onima koji se u njemu i oko njega sabiraju, i koji ga gledaju, otkriva i projavljuje Nevidljivog, da smesti u sebe i sobom posvedoči Nesmestivog.[3] Zato je potrebno: da materijal koji se u njega ugrađuje i način na koji se ugrađuje, njegov oblik i sve što je u njemu i što se u njemu odigrava - da progovori večnoj istini adekvatnim jezikom, za čoveka razumljivim i prihvatljivim. Kao takav, hram afirmiše i pozitivno vrednuje samu materiju, daje apofatičko-lični karakter poznanja i istorije, tj. projavljuje i otkriva lik večnog Logosa Božjeg u tvarnoj stvarnosti sveta i kroz istorijske tokove života sveta i čoveka.[4] Tako, pravi hram kao i pravi čovek, kao i svet, progovara, postaje i otkriva se kao reč o Neizrecivom, slavopoj Njegovoj lepoti i slavi; kroz njega se projavljuje i obelodanjuje unutarnja istina sveta i čoveka i njihov večni smisao.

    Zato kada se hram gradi, u njega se kroz prigodan materijal na prirodan i smeran način ugrađuje svet; gradnja se vrši po čovekovoj meri ali tako kako bi istovremeno svojom ikoničnošću obuhvatila beskrajnu stvarnost. Taj miris i dah bezmernog utkan u građevinu hrama, bitan je za ljude koji se u njemu okupljaju: on im otkriva zadatu besmrtnost same njihove prirode, ukazuje na bezmernu meru čovekovog rasta. Kao što je čovek stvoren "po slici i prilici", tj. po bezmernoj meri večnoga Boga, tako se i hram gradi za tog i takvog čoveka, po njegovoj "slici i prilici".

    Zanimljivo je da je još Sveti Sava ukazao na tu kosmološku, antropološku i teantropološku dimenziju hrama. Kao što je čovek, smatra on, sastavljen iz dvoga, duše i tela, tako biva i sa manastirom, odnosno hramom: građevina je telo a bogolepna služba koja se u njoj vrši - duša.[5] Prirodno, telo se prilagođava i oblikuje prema duši. I kao što je za ostvarenje celosne ličnosti neophodno postizanje potpune harmonije između duše i tela, tako biva i sa hramom. Samo onaj hram u kome je postignuta puna harmonija između njega kao građevine (njegovog tela) i svete liturgijske Tajne koja se u njemu vrši (njegova duša) može biti mesto na kome se otkriva lice Božije i najdublja stvarnost sveta i čoveka, i mesto gde čovek i svet postaju jedno sa Bogom.

    Očevidno da hram, oblikovan po načelu odnosa duše i tela, s obzirom na njegovu primarnu usmerenost na onostrano, takođe je nezamisliv bez u njega utkanog svedočenja i javljanja jednog drugog odnosa, koji se ogleda u odnosu duše i tela: odnosa izmeću Boga i čoveka. Pre svega, treba istaći da samo hrišćanstvo počiva na osnovnoj istini nerazorivog jedinstva izmeću Boga i čoveka postignutog i ostvarenog u licu Bogočoveka Hrista. U Hristu su sjedinjene ipostasno dve prirode: božanska i čovečanska, i to "nerazdeljivo, neizmenljivo, nerazlučno, nesliveno". Kosmos svojim postojanjem i svojim rastom, čovek svojim uzrastom, stvaralaštvom i celokupnom istorijom, tj. samim svojim nastankom i svojim bivstvovanjem, pozvani su da tu istinu i stvarnost u sebe ovaplote i sobom projave. To što važi za kosmos i čoveka uopšte važi i za hram, kao njihovo ogledalo i ikonu odnosa duše i tela, odnosa kosmosa, čoveka i Boga. Njegov oblik, način gradnje, materijal koji se u njega ugrađuje, moraju biti primereni toj osnovnoj bogočovečanskoj istini i stvarnosti vere i života. Pravi hrišćanski hram upravo nju javlja i nju u sebe ovaploćuje. Samo tako će u hramu i kroz hram materija "progovoriti", dobiti svoju "reč" i postići svoj dublji smisao. Samo u takvom hramu će čovekova čovečnost postići i zadobiti bogočovečnu dimenziju, za koju je stvorena i za koju je po svojoj prirodi prijemčiva, pa zato ka njoj večno stremi kao prema svojoj punoći i konačnom cilju.

    Mesto gde su nebo i zemlja jedno

    Kao takav, hrišćanski hram je i mesto na kome se ostvaruje i kroz koje se projavljuje istinsko zajedništvo čoveka i čoveka, čoveka i tvari, čoveka i Boga, mesto gde su nebo i zemlja jedno; Bog, čovek i cela tvorevina zajedno. Upravo u tu zajednicu poziva Sveti Sava svoju duhovnu decu, dajući im "obraznik" (tipik) mišljenja, življenja i delanja; poziva ih između ostalih i sledećim rečima: "Jer ovo što čuh rekoh vam, da i vi zajednicu imate, a zajednica je naša sa Ocem i Sinom njegovim Isusom Hristom... I ovo je glas, koji čuh od njega i javljam vam da je Bog svetlost i tame u njemu nema. Ako kažem da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine; ako li u svetlosti njegovoj hodimo i zapovesti njegove čuvamo, jer je i sam svetlost, imamo zajednicu sa njime i krv Isusa Hrista Sina njegova očišćava nas od svakog greha."[6] Upravo zbog tog svog dubljeg eklisiološkog karaktera hram se naziva i "crkva", jer je on ikona i mesto ostvarivanja Crkve kao bogočovečanskog organizma kome je Hristos večna Glava, a tvar i ljudi - potencijalno i stvarno telo. U večnoj svetlosti Hristovog lica u hramu sabranoj zajednici se otvara beskonačni put. Zato je veoma bitno adekvatno unutarnje ukrašavanje hrama (prvenstveno živopisom, njegovim pravilnim rasporedom i poretkom, duhom, objedinjavanjem kroz njega nebeske i zemaljske Crkve, onostranim izmerenjem događaja i ličnosti iz istorije spasenja) i otvorenost unutarnjeg prostora za večnu tajnu besmrtnog zajedništva. Hramovni prostor i celokupno njegovo ustrojstvo uzvode toj Tajni, prisutnoj u stvarnosti Tela i Krvi Hristove, tj. svetom Pričešću.

    Na takvim načelima utemeljen, hrišćanski hram mora da ima uvek dva pola: pol trajnosti, koji predstavlja prenošenje i svedočenje te večne nepromenljive stvarnosti i poruke, i pol događanja, savremenosti, koji tu večnu istinu i poruku čini prisutnom, savremenom, opipljivom, razumljivom, dostupnom. Ta večna stvarnost ne znači okamenjenost, jer je ona živa i životvorna, ona obnavlja prolazne forme života, vreme i prostor, uvek iznova "sve čini novim", ovaploćujući se u svako novo vreme i preobražavajući ga bezvremenošću i besmrtnošću. U pravom hramu tim i takvim duhom nadahnutom, sve je stvarno i savremeno i slovesno (razumno) ali istovremeno i sve nadumno, nadumnom i vanvremenom usmereno i na njemu utemeljeno. Kao takav, hram postaje nosilac i svedok istine koja oslobađa od prolaznosti i obmane, od laži i oca laži, đavola, od nesavršenstva, zla i smrti, uvođenjem u tajnu života večnog, u Svetinju nad svetiljama, u blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, Trojice jedinosuštne i životvorne.

    Polazeći od tih osnovnih načela gradnje i smisla hrišćanskog hrama uopšte, izložićemo nekoliko misli o duhovnom smislu hrama Svetog Save na Vračaru. Pri tome je neophodno odgovoriti na nekoliko glavnih pitanja: Zašto se gradi hram Svetog Save? Kako treba da se gradi? Kakav je njegov sadržaj i smisao?

    Zašto se gradi hram svetog Save?

    Hram Svetog Save na Vračaru zamišljen je da bude "vidni i večiti spomenik duboke zahvalnosti svega srpskog naroda svome najvećem preporoditelju i ugodniku Božjem svetitelju Savi Srpskom".[7] Patrijarh Varnava, koji je najzaslužniji (između dva rata) za početak gradnje hrama, ovako formuliše cilj njegove gradnje: "Hoćemo da u njemu bude u mermeru, reljefima, ukrasu, mozaiku i freskama izložena sva naša istorija, život i događaji."[8] Nešto pre njega, Patrijarh Dimitrije želi da preko tog hrama sve ono što je srpski narod imao u prošlosti osigura i za svoju budućnost.[9] Dok jedan patrijarh usmerava hram na prošlost, drugi ga otvara za budućnost, obojica, pak, daju mu prvenstveno nacionalni karakter. I mnogi arhitekti koji se angažuju na njegovom projektovanju i gradnji, kao Milan Zloković, shvataju hram kao jedinstvenu umetničku celinu koncipiranu od najboljih umetnika, slobodno i bez ograničenja, kroz prizmu savremenog shvatanja umetnosti i života, da bi bio pravi izraz narodne zahvalnosti prvom svom Prosvetitelju.[10]

    Razlog gradnje hrama Svetog Save i teškoće oko ostvarenja te zavetne misli postaće nam jasniji ako imamo u vidu duhovne prekide i razbijenost nacionalnog i kulturnog bića srpskog naroda poslednja tri veka. To je prouzrokovalo krizu kriterijuma u svim oblastima narodnog života, s jedne strane, a s druge strane, njegovo traganje za sopstvenim identitetom, oslobođenjem i jedinstvom.[11] Prinudne seobe, izgubljena ravnoteža u poljuljanom trajanju tradicije,[12] nacionalno buđenje u duhu evropske prosvećenosti i romantizma, tragična zbivanja u njegovoj novijoj istoriji, sve je to duhovno-teološka i istorijsko-socijalna klima u kojoj srpski narod traži svoju obnovu i svoje mesto u novijem vremenskom razdoblju. Nije slučajno da se baš u ovo vreme javlja i zamisao podizanja hrama Svetom Savi. To je neposredna posledica upravo te potrage za jedinstvom naroda i njegovim preporodom. Zato nije nikakvo čudo što su se sve promene i zbivanja u istoriji Srba od pojave ideje o podizanju hrama Svetog Save u Beogradu (dao je arh. Emilijan Josimović 1867) pa do naših dana, kada se ta ideja konačno ostvaruje, odražavaju na toj samoj ideji, na vreme i način njenog izvođenja. Tragični događaji ovog veka (prvi i drugi svetski rat i ono što im je sledilo, naročito u drugom svetskom ratu) ne samo što su doveli do odlaganja ostvarenja ove zavetne ideje nego su uvek iznova postavljali i pitanje načina gradnje hrama. Čak i pitanje njegovog smisla, stavljajući pod znak pitanja, naročito posle ovog rata, i samu potrebu gradnje. Tako je hram Svetog Save i pre nego što je sagrađen postao ogledalo duhovnih i kulturnih kretanja i zbivanja u srpskom narodu, prerastajući postepeno u budilnik narodne svesti i samosvesti.[13]

    Potraga za stilom mišljenja i življenja u novijoj srpskoj istoriji ide naporedo sa potragom za stilom gradnje u crkvenoj arhitekturi. U toj potrazi značajnu ulogu su odigrali krajem prošlog veka Srbi učenici bečkog arhitekte Hanzena, nadahnutog vizantijskom arhitekturom. Istorijski romantizam i arhitektonski eklektizam poslužili su počev od osamdesetih godina prošlog veka kao osnova takozvanog neovizantijskog stila koji je želeo ne prosto da oponaša, već da uvodi nove komponente u gradnju. Taj stil je kod Srba nazvan i srpskovizantijskim (arh. Svetozar Ivačković, Vladimir Nikolić, Dušan Živanović i dr.). Inače, polemike o nacionalnoj komponenti u crkvenom graditeljstvu razgorele su se naročito početkom ovog veka, prvo povodom prvog konkursa (1904-1905) za hram Svetog Save na Vračaru, a onda u vezi konkursa za izgradnju crkve u Topoli.[14]

    Iz tih polemika, ali i iz onog skoro tristagodišnjeg kolebanja i traganja za nacionalnim identitetom i jedinstvom, izrastao je prvo hram na Oplencu u Topoli (1912) a potom projekat danas građenog hrama Svetog Save na Vračaru, dve najznačajnije građevine kod Srba našeg vremena.

    Hram na Oplencu koji je izgrađen u "jednom dahu" završetak je jedne mučne epohe. On niti je kopija starog niti nekritično eklektičko podređivanje modernom. Kao svedočanstvo makar delimično postignute duhovne i nacionalne samosvesti on je na putu da bude sinteza predanja i istorijskog trenutka. Čak i njegov mozaik, urađen naknadno između dva rata, koji je sintetička kopija svega što je najbolje u srednjovekovnom srpskom živopisu, ipak nije samo to. Tome nesumnjivo doprinosi sam položaj hrama i sabranost njegovog unutarnjeg prostora. Ovim hramom je tada mladi arhitekta Kosta Jovanović neočekivano za sve prevazišao mnoge nedoumice i kolebanja u ondašnjoj srpskoj crkvenoj arhitekturi. Zanimljivo je istaći da se taj i takav hram na Oplencu, najznačajnijem centru novije srpske istorije, podiže baš u trenutku snažno probuđene želje kod svih Srba za potpunim jedinstvom. Time je hram na Oplencu postao znak i simvol vremena, vidljivi i opipljivi svedok nabujale narodne snage i samosvesti, koja će u prvom svetskom ratu doći do punog izraza, po prvi put u tolikoj meri posle vekova razjedinjenosti, uslovljene unutarnjim i spoljašnjim faktorima.

    Kako graditi hram?

    Hram na Oplencu je bio tek priprema za gradnju hrama Svetog Save, zdanja mnogo složenijeg i komplikovanijeg u svakom pogledu. Na prvom mestu u pogledu samog njegovog značenja a onda, prirodno, i u pogledu arhitektonske zamisli i rešenja. Ono što je preopteretilo sami projekat i ideju hrama Svetog Save jeste i pretenzija i želja da on bude jedinstvena sinteza prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jednog naroda, da bude njegovo graditeljsko znamenje.[15] Kako, dakle, graditi to jedinstveno i sveobuhvatno znamenje? Zahtev da to bude u "srpskovizantijskom" stilu postavljen je od samog početka (1904) (drugi su ga zvali "srpskim nacionalnim stilom"). Ali kako odrediti kod"srpskovizantijskog", "nacionalnog", odnosno pravoslavnog i kako to usaglasiti sa modernim načinom i sredstvima gradnje?[16] Pre svega, veliko je pitanje koliko su građevine tzv. srpskovizantijskog (neovizantijskog) stila, kraja prošlog i početka ovog veka (među njima zauzima najznačajnije mesto hram Sv. Preobraženja u Pančevu) bile zdravi spoj vizantijske i savremene arhitekture, a koliko veštačko spajanje vizantijskih formi sa hanzenovskim eklektizmom i arhitektonskim romantizmom toga vremena. Da se radi o veštačkom spajanju potvrđuje izvesna prevaga spoljašnjih oblika i njihovo isticanje nad unutarnjim rešenjima i prostorom hrama, koji za izvornu pravoslavnu arhitekturu ima oduvek primarno značenje. Neosećanje pravog smisla Liturgije i nedostatak dubljeg bogoslovlja samog hrama i njegovog smisla - eto to je glavni razlog neizvornosti arhitekture ove vrste.

    Posle ovog i ovakvog nedovoljnog i nesigurnog arhitektonskog iskustva, koje je u Oplencu dobilo najzreliji plod, ponovo se pokreće pitanje projekta i izgradnje hrama Svetog Save (1927). Inače, period između dva rata bio je period snažnog previranja i konstituisanja srpskog i jugoslovenskog društva. To se odrazilo i na ideju gradnje hrama i način njenog ostvarenja. Prvobitno zamišljen kao srpska zahvalnost svome velikom Prosvetitelju, u novooformljenoj državi dobio je ovaj projekat po mnogo čemu jugoslovenske razmere. To se vidi i po tome što je raspisan konkurs važio za sve jugoslovenske arhitekte i što je izazvao šire interesovanje. S obzirom na ulogu srpskog naroda u formiranju Jugoslavije, ličnost Svetog Save je od mnogih smatrana kao jedan od bitnih elemenata u objedinjenju Jugoslovena, pa je zato i njegov hram dobijao šire značenje.

    Osnova svetosavske filosofije života

    Konkurs za gradnju hrama izazvao je veliko interesovanje ali i žučnu polemiku, kako oko stila same gradnje tako i oko potrebe jednog takvog monumentalnog zdanja. Predlozi za projekat su se kretali od građenja u duhu stare srpske arhitekture do građevine potpuno modernog tipa od čelika, betona i stakla u svim novim oblicima.[17] Zanimljivo je istaći da se u Srpskoj crkvi i društvu naporedo sa traganjem za stilom svetosavskog hrama tridesetih godina razvija i produbljuje jedan teološko-filosofski pokret nazvan "svetosavlje". Taj pokret je nešto kasnije formulisan u knjizi o. Justina Popovića sa karakterističnim nazivom: "Svetosavlje kao filosofija života". Svetosavlje kao pokret je bilo u potrazi za živim istorijskim predanjem srpskog naroda, njegovim ovaploćivanjem u sve oblasti modernog života, ali i za njegovim univerzalnim značenjem, kroz poistovećivanje sa Crkvom kao bogočovečanskom sabornom realnošću. Upravo u tom duhu mnogi od arhitekata koncipiraju i hram Svetog Save. Tako, na primer, arh. Svetomir Nastasijević insistira na tome da budući hram ne bude kopija, još manje ugledanje na ovu ili onu crkvu "već da se otvori dalja forma jednoga duha koji je još živ". Po njemu "stil svetosavske katedrale ne može se drugačije zamisliti nego u svetosavskom duhu, tj. na široko postavljenoj bazi naše srednjovekovne arhitekture sa primenom svih iskustava i tekovina savremenog građevinarstva i savremenog ukusa".[18] Arh. Nastasijević je bio jedan od retkih arhitekata svoga vremena koji je iza "pluralizma stilova" koji su tražili svoju afirmaciju osetio skrivenu krizu same religiozne svesti. I zaista, u rasprama oko stila hrama upadljivo je prisutan nedostatak bogoslovlja arhitekture hrama. I onda kad je prisutno teološko usmerenje ono je više moralističko-racionalističkog karaktera, ili čak čisto estetsko-racionalnog, u duhu zapadne autonomne estetike. Za nju je hram samo jedna od tema estetskog doživljaja i oblikovanja prirodne stvarnosti. Između stavova takvog tipa navešćemo samo dva najkarakterističnija. Književnik Veljko Petrović traži evropeizaciju svega u hramu Svetog Save sem suštine, da bi se, kako on kaže ta moralna suština mogla odbraniti i razviti.[19] Karakterističan je i stav arh. Đurđa Boškovića po kome svetosavski hram treba da bude "veza između srednjovekovne mistike i današnjeg racionalizma".[20] Dok isti arh. Bošković smatra da hram Svete Sofije u Carigradu ne pripada pravoslavlju (!), drugi misle da se ne može ni govoriti o nekom "pravoslavnom" stilu u arhitekturi, treći opet smatraju da je svejedno koji će se stil upotrebljavati u gradnji. Rukovodeći se samo estetskim kriterijumima takvi očevidno nisu bili svesni da je to ravno tvrdnji da je svejedno dobro i zlo, bogosluženje i idolosluženje, svetlost i tama, istina i laž, lažna i prava lepota, slovesnost i beslovesnost.

    Konačni rezultat svih tih traganja i suočavanja bio je svima poznati već pre rata usvojeni projekat arh. Bogdana Nestorovića i Aleksandra Deroka i započeta gradnja hrama. Od svih ponuđenih projekata onog vremena zaista je projekat ove dvojice vrsnih arhitekata bio najbolji. On je sinteza svega dobroga što je mećuratno vreme moglo da dade. Na žalost, on nije mogao biti ostvaren onako kako je bio započet i zamišljen: došlo je do novog prinudnog prekida njegove izgradnje koji je trajao više od četrdeset godina. Raspeće naroda Svetog Save postalo je i raspeće svetosavskog hrama, kao uostalom i raspeće mnogih evropskih naroda. Rat, ali i posleratno vreme bilo je ravno novom spaljivanju moštiju Svetog Save. To je vreme u kome je radikalno stavljena pod znak pitanja ne samo gradnja hrama nego i smisao same izgradnje, kao i smisao hrama uopšte. Kriza, pak, svetosavskog hrama i njegovog smisla, koja je u ovom vremenu došla do svog vrhunca, predstavljala je po samoj prirodi stvari krizu same čovečnosti i ljudskog dostojanstva. To je bila i kriza, duboka, same vere kao osnove na kojoj se gradi hram i na kojoj počiva ljudska nada.

    Veliko duhovno središte

    Ipak, neočekivano za sve, u naše dane došlo je do produžetka gradnje ovog davno zamišljenog i započetog hrama. Pa iako se ta gradnja zbiva, po rečima njegovog glavnog sadašnjeg arhitekte Branka Pešića, "u vremenu obeleženom kriznim situacijama, materijalnom oskudicom i padom moralnih vrednosti, opšte zbunjenosti i nesigurnosti",[21] ipak obnova njegove gradnje predstavlja - obnovu vere, dostojanstva i čovekove nade. Novi glavni projektant i neimar hrama Pešić daje sledećom rečenicom svoje viđenje budućeg hrama i njegovog značenja: Hram Svetog Save treba da postane "veliko duhovno središte koje će sa osloncem na prošlost imati da zrači kroz nove vekove".[22]

    Vaskrsavajući tako posle svog dugogodišnjeg raspeća, hram Svetog Save na Vračaru u naše dane dobija još dublji smisao nego što ga je imao na početku. Od prvobitno zamišljenog spomenika duboke zahvalnosti prvom srpskom Prosvetitelju, ovaj hram zadobija sveobuhvatni smisao i značenje, što i njegovu gradnju čini još slojevitijom. Prerastajući kroz svoje raspeće i vaskrsenje u sveobuhvatno znamenje ne samo pomesnog, srpskog, nego i vaseljenskog karaktera, hram Svetog Save postaje izazov i priziv svima na radikalnu promenu i preobražaj uma, znanja i umenja, tj. načina življenja i mišljenja uopšte. Danas hram ne samo da se gradi i da treba da se gradi: on gradi, izgrađuje i preobražava materiju, čoveka, narod, zajednicu. On se istinski gradi samo ako se u njega ugrađuje...

    Vaskrsli prah svetog Save

    Da bi nam smisao hrama postao jasniji (smisao koji uslovljava neminovno njegovu gradnju i sami način gradnje) potrebno je na prvom mestu imati u vidu da ovaj hram izrasta iz mučeničkog praha Svetog Save, građen na mestu spaljivanja moštiju ovog čoveka Božijeg. Smernost i apostolska žrtvenost su dva osnovna svojstva ove grandiozne duhovne ličnosti. Zato ako hoće da bude veran onome kome je posvećen i njegovom načinu postojanja, hram je prvenstveno prizvan da ovaploti u sebe i sobom, pored sve svoje zamišljene monumentalnosti, duboku smernost i žrtvenost Svetog Save. Upisani krst u njegovoj osnovici svedoči njegovu punu hristocentričnost, kojoj vodi i u koju uvodi. Utemeljeno na Hristu i večnom Hristovom Imenu, u osnovi hristoliko i hristonosno, "telo" hrama Svetog Save, sve do njegovog kubeta i krsta na njemu, kao i do poslednjeg detalja u njemu, prizvano je da svedoči i otkriva tajnu žrtvene hristolike i krstolike ljubavi Svetog Save, i da miriše živonosnim miomirom njegovih svetih moštiju.

    Iako ne iz dovoljno promišljenih razloga arh. N. Dobrović s pravom se plašio, još pre rata, monumentalnosti svetosavskog hrama. Za to je predlagao gradnju malih hramova za verne po Beogradu, prikladnijih, po njemu, skromnom prosvetiteljskom delanju Svetog Save. I zaista, iskušenje monumentalnog spoljašnjeg bleska, zasnovano na istorijskom i nacionalnom romantizmu, ostaće do kraja gradnje hrama jedno od najozbiljnijih i najteže savladanih iskušenja pred graditeljima ovog zavetnog hrama. Retko koji hram ovakve vrste i namene u prošlosti nije podlegao tom iskušenju (Sv. Petar u Rimu, Isakijevski sabor u Petrogradu, Sakre Ker u Parizu i dr.). Izuzetak predstavlja hram Svete Sofije, Premudrosti Božije u Carigradu. Skromne i preskromne spoljašnosti ovaj hram zadivljuje unutarnjom čovečnom merom kao i prisnošću i grljenjem sa neizrecivom Tajnom i neprolaznom Lepotom. Evanđeljski čovek i istinski pravoslavni hram, građen po njegovoj meri i radi njega, oduvek je čeznuo za tom skrivenom unutarnjom lepotom, kojom se otvaraju nebesa i preko koje se postaje jedno sa Bogom kao večnom Lepotom. Spoljašnja pak monumentalnost (u egipatskoj i mesopotamskoj arhitekturi, helenističkoj i rimskoj, renesansnoj i postrenesansnoj, sve do najnovijeg nacionalnog romantizma, naročito nacimilitarizma i marksističkog megalomanskog socrealizma bila je oduvek čovekov svesni ili nesvesni pokušaj da spoljašnjim efektima i snagom prikrije unutarnji strah, bespomoćnost, bedu i duhovno siromaštvo. Kad nije to, takva spoljašnja monumentalnost često je znak vlastoljubivog nasilja nad čovekom i nad prirodom, demonske nadmenosti njenih izumitelja. Kao po pravilu to i takvo graditeljstvo i ljudsko stvaralaštvo ne počiva na "nemoći krsta" i smirenoumlju "spaljenog praha" nego na volji za moć i na znanju "koje nadima", znanju koje daju "telo i krv" i telesno mudrovanje a ne večni Duh Božji. U stvaralaštvu takve vrste, makar ono bilo izvođeno i u Božje ime, "telo i krv", ljudska pohota i pamet, često se mešaju sa demonskom pohotljivošću, antropokratija prerasta u demonokratiju čije je osnovno svojstvo nasilje nad prirodom i čovekom, njihovo uniženje, razaranje i konačno uništenje. Ljudsko delo nadahnuto takvim zlim duhom postaje samosvrha, projava ljudske nadmenosti i sujete, nastavak gradnje vavilonske kule na zemlji... A sve to je dijametralno suprotno duhu i delu Svetog Save, pa prema tome i smislu njegovog hrama, kao potpuna negacija njegovog smernog puta "koji vodi u život". Jer na pohoti i nadmenoj pameti građeni hramovi ne grade se u slavu Božiju. Od ikone koja javlja Boga i uzvodi njegovoj Tajni takve građevine se pretvaraju u idole koji otuđuju od Boga i odvode u zemlju Nedođiju.

    Vidljivi svedok pobede nad nasiljem

    Neizreciva i beskonačna onostranost, skriveno u svemu postojećem prisutna, oduvek je bila bezmerna mera i kriterij svega ovostranog, po prirodi ograničenog i konačnog, api po prizvanju za beskraj, besmrtnost i slobodu stvorenog. Tom beskraju i toj slobodi usmeren, i njima "izmeren" hram Svetog Save na Vračaru ima za smisao da bude vidljivi svedok pobede nad nasiljem svake vrste, nosilac i putokaz istinske slobode, kao nosilac i svedok Istine koja oslobađa. Ubeđenost, bilo čija, u svoju apsolutnu vlast i samodovoljnost ima u sebi nečega demonskog. Demonizam takve apsolutne vlasti, pored ostalih bezbrojnih zločina učinjenih u prošlosti i sadašnjosti, spalio je i mošti Svetog Save u XVI veku. I njima posvećeni hram na Vračaru iskusio je kao i Savino telo (zar i hram nije sveto telo?), nasilje te i takve iste vlasti uverene u svoju apsolutnost. Iskusio ga je kako u toku poslednjeg rata tako i posle rata, trpeći ga sve do nedavno, a zajedno sa njim i narod koji ga gradi. No, pobeda ovog hrama je već izvojevana u pobedi razvejanog i neuništivog praha Svetog Save na kome i kome se gradi. U toj pobedi je pobeda pravde i budućnost naroda koji ga gradi, kao i zalog istinske ljudske slobode uopšte. Učestvujući u raspeću i stradanju Svetog Save i njegovog naroda od samog početka svoje gradnje, svojim stradanjem, hram na Vračaru već sada je stekao i stiče sve preduslove da bude hram vaskrsenja i svedok vaskrsenja i Vaskrsloga. Svojim produženjem kao predukusom vaskrsenja on potvrđuje da je svaka sila i vlast do vremena, makar se ona i apsolutnom proglašavala; i da sila nije u stanju da razori stvarnost slobode, kao ni moralni poredak i duhovne zakone na kojima počiva svet. Sila i vlast u nameri da razori pravdu i uništi slobodu - razara i uništava sebe samu.[23]

    Grad bez hrama - oko bez zenice

    Gradovi i ljudska naselja bez hramova nemaju središta ni "lica", ostaju bez dubljeg smisla. Zato su gradovi danas u opasnosti, prestaju da budu voljeni, "a što prestaje da se voli to i izumire".[21] Beogradu, kao prestonici, pretila je opasnost da se svrsta u takve "izumiruće" gradove: i pored toga što se upetostručio od rata naovamo on nije dobio nijedan novi hram. (Karakteristično je da je mali hram na Karaburmi sagrađen tek posle dobijanja dozvole za gradnju hrama Svetog Save.) Nije čudno da su u njemu najmanje voljena baš ona naselja koja su ostala bez hrama. Takva naselja se u stvari i ne doživljavaju kao istinski grad nego pre kao mesta za boravak i stanovanje bezlične skupine ljudi. Inače, gradovi se po prvi put u istoriji u naše vreme pojavljuju bez hramova kao svojih centara i orijentira. To je i doprinelo tome da grad koji je kroz vekove bio mesto sigurnosti, postane mesto nesigurnosti i izgubljenosti, često i nasilja. Čovek, živeći u obezličenom modernom gradu i gradskom naselju, otkinut čak i od prirode i prirodnog življenja, oseća se ugrožen i obezličen, tražeći utočište u samozaboravu kroz beslovesnu uzajamnost stadnog tipa, ili očajavajući od samoće. Stadnost vodi raspadu čovekovog duhovnog i moralnog života, a samoća - očaju i samoubistvu.

    Tako je i Beograd sa započetim i napuštenim zidinama hrama Svetog Save u svom centru ličio na telo bez duše, na čoveka sa ranjenim srcem, na oko bez zenice. To je bio grad koji je godinama i decenijama za nečim čeznuo. Sada vidimo za čim: za hramom Svetog Save kao svojim središtem i putokazom, svojim okriljem i dubljim osmišljenjem. Zato se on toliko i obradovao njegovom ponovnom uzrastanju, obradovao mu se kao neko ko pronađe nešto najdragocenije - koji pronađe sebe samog i svoje izgubljeno samosaznanje. Mora da su se dogodile neke promene i u ateiziranoj društveno-političkoj svesti kad su čak i oni koji su se decenijama zaklinjali da tu neće nikad biti hram, odobrili i prihvatili i to sa potajnom radošću njegovu dalju izgradnju. Obradovali su mu se čak i oni od kojih se to ne bi nikad očekivalo! Iza te radosti skriva se očevidno neka svesna ili nesvesna potreba za dubljim smislom samog zajedničkog življenja u gradu. Posleratnom vremenu raspamećenosti i duhovne neuravnoteženosti hram Svetog Save se odupro snagom svoga smisla. Hramom Svetog Save Beograd dobija svoj pravi centar, svoj smisao. Njime se i Crkva koja je takođe dugo vremena bila potisnuta na margine života ponovo vraća u samo središte života i svakog mesta gde ljudi obitavaju.

    Nova sinteza kulta i kulture

    Posleratni period je bio u Beogradu, a i mnogo šire, period tragičnog rascepa između kulta i kulture, podjednako opasnog i za kult i za kulturu. Sama reč "kultura" svedoči da ona izrasta iz kulta. Kult pak po svojoj prirodi i sadržaju projavljuje veru odnosno istinu na kojoj počiva i kojoj služi. Ni kulta bez istine ni kulture bez kulta. Lažna vera ili ideja rađa lažni kult. Demonizovani ili na laži zasnovani i njoj služeći kult - proizvodi lažne vrednosti. Služenje hrama Svetog Save je slovesno jer je utemeljeno u večnoj Istini i večnoj Istini stremi. Prirodno je da mu i plodovi budu blagodatni i neprolazni. Zato se nastavak gradnje hrama Svetog Save doživljava od svih mislećih ljudi kao početak nove sinteze kulta i kulture, kao premošćavanje njihovog rascepa i naše ozdravljenje od stanja šizofrene svesti, prisutne ne samo u srpskom narodu. Još sedamdesetih godina, pre dobijanja dozvole za nastavak gradnje hrama, o Vračaru se govorilo kao o "trgu naše kulture". Sada, pak, kada se hram gradi, gradi se da bude podsetnik građanima na večne teme života, nadahnuće misliocima, filosofima i naučnicima,[25] ali i da postane nešto još važnije: vidljivi svedok prisustva Večnog "meću nama", budilnik savesti i ljudskoj :vesti za večne moralne i neprolazne duhovne vrednosti.

    Slika večnog grada Jerusalima

    Hram tipa svetosavskog hrama daje biološko-socijalnom saživljenju u gradu duhovni kvalitet, oslobađa ga od jednosmernosti i površnosti i ispunjuje celovitošću. Bez njega prostorno širenje grada i njegov ekonomski razvoj ne prati istovremeni duhovni napredak, jer nedostaje pravi podsticaj i podstrek za takav napredak i preobražavanje novim i uzvišenijim kvalitetima života. Sa gradnjom ovakvog hrama i preko Tajne koja se u njemu saopštava i otkriva, grad namesto da je grobnica i mišolovka, postaje mesto vaskrsenja, uzrastanja i preporoda i zadobijanja predukusa večnog života. U određenom vremenu i na konkretnom mestu daruje se i otkriva bezvremeno i beskonačno. Mesto i vreme, grad i ljudi koji u njemu žive i obitavaju postaju preko hrama već ovde pričasni Nesmestivog i Nepričasnog. Grad i hram se pojavljuju kao vidljivo ogledalo sveta koji se preobražava, slika novog neba i nove zemlje, novog večnog Grada Jerusalima koga čekamo (Otkr. 21, 1-2).

    Kao što Vitlejem, mesto Hristovog roćenja, znači "grad hleba" tako preko hrama Svetog Save Beograd postaje novi Vitlejem: mesto gde se otkriva lice Božije, na kome se Hristos Bogočovek daruje kao - Hleb života. Da li će on to zaista postati, to zavisi prvenstveno od njegovih graditelja. Ukoliko očuvaju njegovu čovečnu meru, ako uspeju da u njemu i kroz njega postignu prisnost sa Tajnom, oblikujući njegovo "telo" saglasno Telu Hristovom,

    Crkvi, dajući hramu i onome ko u njega stupa mogućnost da oseti i zagrli neizrecivu ali i stvarno prisutnu realnost sabornog, jednog i jedinstvenog Bogočovečanskog organizma Crkve - samo u tom slučaju će monumentalnost svetosavskog hrama zadobiti svoje pravo osmišljenje. U njemu kao takvom biće moguće preobražavati čovečnost u bogočovečnost, grad u večni Grad, čoveka u Bogočoveka, prolazni narod u besmrtni Božji narod i zajedicu.

    Priziv na lično - saborni život u duhu

    U pravoslavnoj arhitekturi ličnost oblikuje prirodu, materijal, a ne obratno. Predmeti i bića prirodne stvarnosti su "stvorenja", "stvari" tvoračke Ličnosti, njene "reči", "slova" koja otkrivaju lice večnog Slova Božjeg.[26] Otuda, sve što postoji ima svoj lični logos, svoje "slovo", sve je "rečito", slovesno. Ljudski život i reči, celokupna ljudska delatnost i sva čovekova dela imaju za cilj da otkriju svoj logos, svoju reč i svoj lični smisao, a to postižu svojom prijemčivošću za Večno i svojim svedočenjem večnog Logosa Božjeg. To što važi za sve postojeće, važi i za hram; važi i za svetosavski hram i u njega ugrađeni - materijal, kao i za njegov arhitektonski oblik i prostor. Večni Logos daje lični karakter hramu i svemu onome što se u njemu događa i što se u njega ugrađuje. Hram udara pečat ličnog na grad, a narod koji se u njemu sabira čini zajednicom ličnosti. Sve to biva silom i pečatom dara Duha Svetoga Božjeg, izlivenog u vidu ognjenih jezika na dan Pedesetnice na Apostole i na ceo svet. Kao takav, svetosavski hram biće, po meri svoje nadahnutosti smernošću Hrista i smirenim prahom Svetog Save, priziv i podsticaj na sabornost života u Duhu Svetom.

    Hram postavlja suštinski problem načina zajedničkog života u urbanim sredinama: kako biti jedno i zajedno a u isto vreme sačuvata svoju ličnost i svoj neponovljivi lik? To znači da on postavlja pitanje odnosa pojedinca i zajednice, a preko toga i odnosa jednog naroda sa drugim narodom, jedne zajednice sa drugom zajednicom. Danas hram postavlja to pitanje više nego ikada ranije. Ništa nije u stanju da tako duboko razdeli ljude i narode kao lažni hram ali ni da ih tako duboko objedini kao istinski hram. Tako, na primer, za hram Svete Sofije u Carigradu vezana je hiljadugodišnja istorija ne samo istočnog Romejskog carstva nego i mnogih drugih naroda. Sveta Sofija je bila tako znakovita i moćna da je izvršila ogromni uticaj ne samo na život i kulturu brojnih hrišćanskih naroda, nego čak i na islam i islamsku kulturu (primer "Plave džamije" u Istambulu). Tim svojim uticajem ona je pomogla premošćavanju mnogih sukoba, pa i ublažavanju makar tragičnog sukoba izmeću hrišćanstva i islama.

    To što važi za Svetu Sofiju važi i za hram Svetog Save na Vračaru koji je njome i po obliku i po sadržaju nadahnut. I on po samoj prirodi svojoj, kao saborni hram, ima ulogu pomiritelja i objedinitelja. Zato se i gradi da bi unosio mir i ravnotežu ne samo u prostor grada nego i u prostranstva ljudskih duša. On je, na prvom mestu, znak mira i pomirenja za narod Sv. Simeona i Save, mesto njegovog sabranja i sabiranja, njegova Gora Sion, kojoj treba da stremi ma gde bio, i da prema njoj uzrasta. Taj znak se daje srpskom narodu u presudnom istorijskom momentu. Daje mu se u vremenu njegovih dubokih deoba, unutrašnjih i spolja nametnutih, ideoloških pa čak po prvi put u istoriji i crkvenih. U međusobici u toku poslednjeg rata prolivena bratska krv još uvek nesmireno luta, traži oproštaj i pomirenje. Zdravoumno gledano da nije bilo tog bratoubilačkog poklanja ne bi bilo ni crkvenog rascepa u rasejanju, kao ni mnogih drugih tragičnih raselina u srpskom duhovnom biću našeg vremena. U svemu tome uloga hrama Sv. Save treba i mora da bude presudna. Kao mesto sabranja on bezuslovno mora da bude i mesto zaceljenja svih rana na biću Srpskog naroda i mesto pomirenja zavađene braće, kroz uzajamno traženje oproštaja svih od sviju, naročito što se tiče crkvenog raskola. Ako Kosovo i hram Svetog Save ne vrate Srbe jedne drugima i zajedničkoj istorijskoj odgovornosti, ništa ih drugo vratati ni opametiti neće. No, ovaj saborni hram je, takođe, putokaz sabiranju i znak mira i drugim ljudima i narodima, željnim i žednim večne Svetinje. Koliko će on uspeti da to bude, umnogome zavisi ne samo od njegove ustremljenosti nebesima, nego i od životnosti i nadahnutosti njegovog spoljašnjeg oblika, naročito od mere oblikovanja njegovog unutarnjeg prostora saglasno tajni koja se u njemu vrši i stepena ovaploćenja u celom hramu živog Duha Božjeg i njegovog živonosnog sveprožimajućeg beskraja.

    Pretvaranje svagdanjeg hleba u hleb života

    Hram Svetog Save uzdiže i osmišljuje grad i preobražava bezličnu masu u zajednicu ličnosti. On takođe ima za cilj i namenu da zajedno sa njima preobražava i njihov svagdanji hleb u Hleb života. Otuda, što je jedno društvo ekonomski razvijenije to je i potreba upravo za takvim hramom veća. On ovu našu prizemnu ekonomiju uključuje u jednu dublju božansku Ekonomiju i daje joj večni smisao. Kroz njega i u njemu se ljudska ekonomija, tj. čovekov "domostroj" osvetljava i osmišljuje Božjom neprolaznom Ekonomijom, božanskim Domostrojem, utkanim u svu tvorevinu i ljudsku sudbinu, njihovu istoriju i njihovo konačno naznačenje. Čovekov grad i dom i život u njima samo Božjim Domom i Gradom dobijaju pravi i neprolazni smisao. Hram Svetog Save svedoči da je svaki grad pozvan da postane Božji grad, svaki dom Božji dom, svaka porodica, kao "domaća crkva" - Božja Crkva, svaka duša - obitalište Svete Trojice i njen nerazorivi hram.

    Zakvašen kvascem svetim iz hrama hleb naš svagdašnji i okupljanje oko njega postaje hrana za život večni, preobražava se u hleb naš nasušni, u Hleb života koji s neba silazi, za večni život sveta. Preko Hleba koji se u hramu razdaje, svi hlebovi postaju jedan Hleb, svi gradovi jedan Grad, svi ljudi jedan Čovek, svi narodi jedan izabrani Narod Božji. Tako, sve oblasti života i sveukupni život čoveka i sveta kroz hram dobijaju svoj smisao, bez njega iščezavaju i dave se u besmislu. Kao takav i hram Svetog Save se gradi da bude sabirno sočivo svih zbivanja u gradu u kome se zida i ravnoteža njegovog života, svedok prisustva u njemu izgubljene celine i celosnosti za kojom čezne čovek.

    Shvati li i prihvati li Beograd smisao i poruku hrama na Vračaru, biće ugrađen u neprolazni grad Jerusalim u čijoj "svetlosti će narodi hoditi, i carevi zemaljski donijeće slavu i čast svoju u njega". Preko njega će srpski narod doneti svoju "slavu i čast" "u njega" (Otkr. 21, 25.26), tj. u taj večni Grad. Preko hrama u prestonom Beogradu srpski narod ispunjuje molbu i zavet samog Svetog Save koja glasi: "Molim vas koji dođete posle mene da dovršite ono što ja, zbog kratkoće vremena, nisam mogao da učinim."[27]

    Svečovečanski značaj hrama svetog Save

    Kada hram Svetog Save bude završen, on će biti jedan od najvećih hramova sveta a biće i najveći živi pravoslavni hram u svetu. Kao takav i kao hram pomesne Crkve Božje srpske ovaj hram dobija svepravoslavni značaj. Sveti Sava je još za vreme svoga zemnog života odigrao ulogu objedinitelja pravoslavnih pomesnih Crkava i naroda. To će ubuduće raditi hram na Vračaru. Pošto preko ovog zavetnog hrama spaljeni prah Svetog Save ponovo dobija svoje "telo" a ono preko Evharistije koja se u njemu vrši postaje jedno sa Hristovim Telom, to će on kao i sve svete mošti vidljivo i opipljivo svedočiti tajnu jedne, svete, saborne i apostolske Crkve Božje, kao i sveradosnu istinu da je "divan Bog u svetima svojim..."

    Ako hram Svetog Save na Vračaru treba da bude "slava i čast" srpskog naroda koja se ugrađuje u večni grad Jerusalim, on je upravo stoga i dar srpskog naroda sveljudskoj zajednici. Svaki narod je dužan da nešto svoje unese u sveljudsku riznicu vrednosti. Ako na Vračaru građeni hram bude pravi, on će se sobom dotaći onoga što je večno, ovaplotiće u grad u kome se zida i u biće naroda koji ga zida, ono što je neprolazno i bogočovečno. A večno i bogočovečno dodirnuto, primljeno i posvedočeno na jednom mestu, bilo kome, u duši jednog bilo kog čoveka ili naroda, pripada svima ljudima, postaje sveopšte dobro, dobija univerzalni, svečovečanski značaj.

    Nadahnuće za budućnost mesto javljanja večne svetlosti

    Svetosavski hram, kako po svojoj prirodi i nameni tako i po svojoj zamisli i veličini, ima još jedno značenje: on treba da bude arhitektonsko nadahnuće za budućnost, kao što je to bio slučaj sa sličnim hramovima u prošlosti. No, bez postizanja živog jedinstva i prožimanja izmeću njegovih spoljašnjih oblika i unutarnjeg prostora i sadržaja, to je neostvarivo. Građevina hrama je samo onda živa i živonosna ako predstavlja istinski i živi doživljaj Liturgije koja se u njemu vrši, ako se nadahnuto i stvaralački oblikuje prema svome unutarnjem sadržaju i njegovom večnom smislu. Kao što se telo oblikuje prema duši tako se i građevina hrama, njegovo "telo" oblikuje prema Sv. Tajni koja se u njemu vrši.

    Liturgija je život Crkve, bolje reći sama Crkva. Kao takva ona je bila srž života Svetog Save, sami njegov život. Otuda je ona unutarnji smisao i život, tako reći samo disanje svakog hrišćanskog hrama, pa otuda i hrama Svetog Save. Liturgija svojim blagodatnim dinamizmom nizvodi nebesa na zemlju, čini samog Hrista Boga opipljivim, pričasnim i vidljivim, preobražava i uzvodi zemlju i čoveka, zajednicu vernih Njegovim bezmernim nebesima. Tim evharistijskim dvigom treba da bude prožet i njime ispunjen ceo unutarnji i spoljašnji prostor i oblici hrama, svaki njegov deo i ugao, svaki kamen koji se u njega ugrađuje i način na koji se ugrađuje. U hramu je sve prizvano da miriše i da sobom posvedočuje i otkriva svetajnu svudaprisutnog Hrista, da se grli sa njom, ukazujući na njenu bezmernost i neizrecivost.

    Zato je za gradnju hrišćanskih hramova oduvek pored znanja i umenja bila potrebna na prvom mestu čista vera u Hrista Bogočoveka i život saglasan toj veri. Zato su se hramovi gradili odvajkada verom, postom i molitvom. Jer tek onda kada duša neimara ili slikara zamiriše svetom Tajnom ovaploćenog Boga Logosa, njegovom bezgraničnom i sveobuhvatnom istinom, i kada bude ozarena Njegovom večnom svetlošću, tek tada će tim istim mirisom i na pravi način zamirisati i hram koji se gradi i freska koja se u njemu slika. Tek tada će hram postati mesto viđenja i javljanja večne Svetlosti.

    Evharistijski jezik hrama na vračaru

    Dugo vremena se žučno raspravljalo o tome da li hram Svetog Save treba da bude kopija starog, građen u "nacionalnom" stilu ili da bude moderna građevina, kako bi bio znak i simbol našeg vremena. U suštini ovde se radi o lažnom problemu. Zašto? Zato što je lažno i oponašanje starog, ukoliko ga ne prati živi dodir sa onim što je u njemu večno živo i neprolazno, lažno i već unapred zastarelo i "moderno" ukoliko se ono dotiče samo prolaznih formi savremenog življenja, mišljenja i delanja, opet bez opita onoga što je jedino neprolazno u svakom vremenu. Dotakne li se, pak, hram onoga što je neprolazno i večno, ono samo će samim svojim prisustvom u njemu obnoviti i "staro" i "novo" večnom besmrtnom novinom i učiniti večno novim. U vezi sa ovim već sada nam se nameće samo po sebi pitanje: Da li će tragovi tog kolebanja između starog i novog, kao posledica duhovne krize našeg vremena, nesigurnosti u našem duhovnom biću i naše pogruženosti više u prolazne vremenske tokove nego li u večnu tajnu Hrista Boga, ostati vidni i na budućem hramu Svetog Save? To ne bi bilo nikakvo čudo, s obzirom na uslove pod kojima se hram gradio i gradi. Tome bi mogao doprineti i dugi prekid gradnje hrama, novi građevinski zahtevi postavljeni pred njegove graditelje i izvođače starog projekta, kao i promena samog materijala kojim se hram gradi. Ostati veran projektu i njegovoj prvobitnoj zamisli, istovremeno ugraditi sebe i svoje vreme u njega, to nije nimalo lak krst za inače veoma umne i darovite dovršitelje davno započetog dela.

    Taj krst postaje još teži sa razloga što je moderna tehnologija kao i materijal kojim se služi zasnovana prvenstveno na utilitarno-estetskim načelima i funkciji. Korisno, međutim, kad se odvoji od dobrog, estetsko i lepo od istinitog, u velikoj su opasnosti da se pretvore u samosvrhu i samovrednost i time otuđe ne samo sebe nego i svog tvorca od svoga večnog smisla i značenja, gubeći dar evharističnosti. A evharističnost, dar blagodarnosti, blagodarenja Bogu za sve i sva i kroza sve, u samoj je srži tvari i čoveka, njihovo najdublje prizvanje koje ih čini prijemčivim za večno i beskonačno, daje im mogućnost da se otvore, da izađu iz sebe samih, i ispune sebe neizrecivom slobodom onostrane Punoće. U gubljenju tog dara evharističnosti sastoji se svaki ljudski pad i otpad od Istine u istoriji, počevši od onog prvog, Adamovog pada. Evharističnost je ne samo u prirodi čoveka i tvari nego i u prirodi i konačnom smislu i naznačenju kulture, ljudskog stvaralaštva i delanja uopšte. Otuda je jedan od glavnih zadataka hrama da prirodi, materiji, čoveku, ljudskom življenju i stvaralačkom delanju povrati i otkrije njihovu evharističnost; da im vrati i otkrije i podari izgubljeni i skriveni dar evharističnog govora, njihov jedini pravi jezik i besmrtni smisao. Sve što jednom ne progovori tim jezikom Evharistije, sve što izgubi tu moć blagodarnog prinosa sebe i svega svoga Drugome na dar, osuđeno je na smrt i večnu nemotu, onesposobljeno da izađe iz krletke vremena i prolaznosti, samotnosti i beslovesnosti.

    Vekovima upotrebljavani materijal za gradnju (opeka, kamen, drvo, boja, kreč), koji je prvobitno bio predviđen kao osnovni građevinski materijal za hram Svetog Save, pored svoje prirodnosti i prirodne životnosti bio je dugom praksom i "kršen": preoblikovan rukom i ličnim odnosom nadahnutog majstora, i po umu i po srcu i po delu vernog Hristu Bogu. No, kako "krstiti" i preobraziti armirani beton, neprirodan i po samom nastanku utilitarno-autonoman? Kako dati dušu tom modernom građevinskom materijalu kojim se sada gradi hram Svetog Save? Kako ga naučiti da "govori" i progovori jezikom hrama, kako ga naučiti da bogosluži, da se blagodarno, evharistijski ugradi u hram kao "telo" Hristovo i preobrazi u vaskrsle i smerne "mošti" Svetog Save? I uopšte, kako modernoj tehnologiji vratiti logos, izgubljenu reč i smisao, kako otkriti u njoj i kako je osmisliti bogojavnom dimenzijom? Vratiti joj miris bogotkane prirode? Kako beton i gvožđe osloboditi od gole utilitarnosti i preobraziti ih u evharistijski prinos Bogu? Dati im lični karakter, probuditi u njima zagubljenu slovesnost? Sva ova pitanja su ravnoznačna sa još jednom sveobuhvatnim pitanjem: kako izbaviti modernog čoveka od njegove izgubljenosti u grdosijama od gvožđa i betona, od nasilja koje one vrše nad njim, ali i nad celom prirodom? Kako čoveka izbaviti od opasnosti robotizacije njegovog života?

    Na sva ova sudbonosna pitanja jedino preko hrama može se naći i dati pravi odgovor.

    Kao i sve drugo, tako i moderna tehnika i tehnologija tek ugrađeni u hram mogu zadobiti svoj smisao i otkriti svoje skriveno "lice". A za to su potrebne istinski krštene i preobražene duše. Jedino su one u stanju da po meri svoje preobraženosti i pričešćenosti svetom Tajnom Tela i Krvi Hristove, modernoj tehnici i veštačkom materijalu otkriju njihovu unutarnju tajnu, da učine da progovore evharistijskim jezikom. A to i jeste i treba da bude jedini jezik hrama Svetog Save na Vračaru. Njegov duhovni smisao i istorijsko prizvanje se upravo u tome i sastoji: da progovori tim jezikom, da njemu nauči grad u kome se zida, i narod koji ga zida i koji će se vekovima oko njega sabirati, kao i sve ljude i narode željne jezika Istine i gladne Hleba života.

    Svetosavski trg i silazak grada na dve reke

    Hram tipa hrama Svetog Save ne samo što osmišljava život ljudi koji oko njega žive i u njega ulaze, nego i tlo na kome se gradi, obnavljajući i vraćajući pamćenju sve ono što se na njemu vekovima događalo. Svetosavski trg o kome se već sada naveliko govori i čije se oblikovanje ozbiljno priprema, treba da bude žiža celog grada, da vrati gradu njegovo istorijsko pamćenje i prirodno disanje. Bezbroj puta rušen i lišen pravih trgova, Beograd je lišen i jednog i drugog. Hram kao mesto molitvenog tihovanja i Narodna biblioteka kao središte umnosti Srpskog naroda, i jedno i drugo sagrađeno na Svetosavskom trgu - oslobađaju i uzdižu samo tlo i prostor oko njega novim kvalitetima života, prizivajući na spajanje i ravnotežu uma i srca, kulta i kulture, prostorne horizontale i dubinske vertikale ljudskog rađanja, življenja, mišljenja i delanja, kao i same prirode u čijim nedrima se sve to događa.

    Beograd će tek onda postati pravi grad kada bude počeo da se okreće oko dva svoja osnovna pola: oko Svetosavskog trga sa hramom Svetog Save u sredini i oko svoje dve reke, silaskom na njih preko kalemegdanskog prostora i kule Nebojše. Oblikovanje Svetosavskog trga i silazak na dve reke ne znače samo nešto novo. I jedno i drugo zahteva istovremeno i označava i obnavljanje pamćenja i čuvanje svih tragova prošlosti, nadživelih sva nasilja i istorijske mene i promene. Ušće kao susret dveju reka, simvol je ljudskih susreta, tokova i utoka života. Svetosavski trg sa Hramom, kao mesto Sećanja i pamćenja svega što se zbilo, što se zbiva i što će se zbiti na ovom žeravičnom raskršću svetova, kao tačka susreta neba i zemlje, onebesenje je zemlje i prizemljenje Neba, mesto ulivanja zemnih prolaznih tokova života u neprolazno Sada, njihovo oživljavanje i napajanje vodama večnog Života. Kalemegdanski vidikovac i ušća dveju reka, Save u Dunav, nisu podnožje i nisu stvoreni da opasuju temelje satanizovane Vavilonske kule, nego su temelj i bedem hrama Svetog Save i pojas Svetosavskog trga. Nije samo razvejani prah Svetog Save ono što to potvrđuje i svedoči. Još mnogo pre njegovog spaljivanja osveštala je tok i zajedničku obalu ove dve reke krv starohršićanskih mučenika Ermila i Stratonika (+315), a tvrđavu i grad na njihovom Ušću zakrilio pokrovom Presvete Bogorodice Sv. despot srpski Stefan Lazarević (crkva Ružica sa živonosnim Istočnikom i spomenom na mošti Sv. Petke ne predstavljaju li i dan danas žilu kucavicu stonog Beograda!). Krstoliki spoj toka dve reke i vertikale kubeta hrama Svetog Save nije li ostvaren i u krvi novomučenika Igumana Paisija i Đakona Avakuma? Ne odjekuje li i do danas sa Stambol kapije Đakonova pesma: "Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov raduje se smrti!?" Ovde treba dodati i iz spiska živih još za života ispisane Branioce Beograda. Kao i najnovije od ustaša poklane i u Savu pobacane mučenike srpske: na stotine ovih nevino poklanih mučenika izvađeno je u toku rata iz Save i zatrpano na prostoru izmeću kule Nebojše i kapije Evgena Savojskog. Njihove mučeničke kosti, zarasle u šipražje kalemegdansko, pokrivene, avaj, neshvatljivim posleratnim mukom i nečovečnim zaboravom već skoro pedeset godina, vapiju nebu, čekajući da budu vraćene pamćenju, ne njih radi nego radi nas i radi Beograda i njegove budućnosti. Tek kad siđe na svoje dve reke Beograd će postati svestan i tog bescenblaga i neprolazne Riznice u svome podnožju. Trebalo je da počnemo sa gradnjom hrama Svetom Savi i njegovom svetom prahu da bi u nama vaskrslo sećanje na ove novomučenike naših dana i na njihove zaboravljene svete kosti. I na našu svetu dužnost i obavezu da i njih ugradimo u temelje svetosavskog hrama. Kao i one starohrišćanskih mučenika Ermila i Stratonika, i svih beogradskih mučenika do današnjeg dana. Sada nam postaje jasnije više nego ikad: Beograd je nazvan "belim" gradom ne samo zbog nekadašnje beline njegovih zidova nego i zbog toga što je, po Otkrivenju Jovanovom, "ubeljen" krvlju nevinih mučenika! Otuda će i njegov silazak na dve reke značiti i njegovo vraćanje dubljem pamćenju, obasjanom i obnovljenom pozlaćenim krstom hrama Svetog Save na Vračaru. Neposredni dodir sa protokom dve reke će ga podsećati ne samo na prolaznost života nego i na mogućnost uvira u bezobalni Okean večnosti, dok će mu hram Svetog Save biti - putevoditelj toj istoj Večnosti. Zato tek silaskom na dve svoje reke Beograd postaje svestan sebe: u njihovim vodama se ogleda kube hrama Svetog Save kao završetak i pokrov grada a pod kubetom vidi kao na dlanu sva njegova prošlost, oživljena i vraćena neizbrisivom pamćenju...

    Svetosavlje i kosovski zavet

    Po projektu hrama Svetog Save na Vračaru predviđeno je da njegova kripta bude posvećena Sv. velikomučeniku Lazaru Kosovskom. Ovo povezivanje Svetog Save i Sv. Lazara Kosovskog, Svetosavlja i Kosovskog zaveta nije nimalo slučajno. Zašto? Zato što je opredeljenje Svetog Save kome se hram podiže i Lazarevo kosovsko opredeljenje - istovetno. Prvo se Sveti Sava opredelio, celosno, za Carstvo nebesko. Tim svojim ličnim opredeljenjem on je usmerio docnije istom cilju ne samo svoga oca Simeona Nemanju nego i ceo svoj narod, blagodareći ogromnom uticaju njih dvojice na njihove potomke i na ceo Srpski narod. To svetosavsko opredeljenje je vremenom sazrevalo u duši Srpskog naroda, postajući sastavni deo njegove kolektivne svesti i saborne samosvesti.

    Seme koje su u dušu Srpskog i ostalih slovenskih naroda posejali još Sv. Kirilo i Metodije i njihovi učenici; koje je Sveti Sava i svetorodna dinastija Nemanjića umnožila, zalila i jednom za svagda učvrstila - ono je, kao seme opredeljenja za Carstvo nebesko, donosilo vremenom izobilne plodove. Jedan od tih plodova jeste i Kosovski zavet. Kosovski zavet je u stvari - mučeničkom krvlju potvrđeno i posvedočeno opredeljenje svetosavsko, a pre njega kirilo-metodijevsko i klimento-naumovsko opredeljenje za Carstvo nebesko. Jer "zemaljsko je zamalena carstvo, a nebesko uvek i doveka".

    Posmatran u svetlosti Kosovskog zaveta nemanjićki period srpske istorije je bio samo priprema, vekovna, za sklapanje tog Zaveta i za njegovo potvrđivanje mučeničkom krvlju. Tako gledano lazarevsko vreme predstavlja period pune zrelosti Srpskog naroda. Njime je Srpski narod uistinu postao novozavetni Novi Izrail. Kosovski zavet nije ništa drugo nego li u srpsku istoriju i srpsko narodno biće jednom za svagda utkani Novi Zavet u svoj svojoj punoći. I kao što je Novi Zavet zapečaćen Hristovom krvlju, posle Tajne Večere, tako je hristolikom lazarevskom žrtvom zapečaćeno i kosovsko opredeljenje za Carstvo nebesko, posle takođe hristolike Kosovske večere. Otuda, kao što je lazarevsko vreme bio period pune zrelosti Srpskog naroda isto tako je i Kosovski zavet istinska punoća Svetosavlja kao evanđelske filosofije života. Zato sva istorija Srpskog naroda do naših dana može biti shvaćena ispravno samo u svetlosti baš Kosovskog zaveta kao punoće Svetosavlja.

    Potpuno je, dakle, prirodno što je ime Svetog Save i hram njemu posvećen na Vračaru povezan za ime Sv. Lazara Kosovskog kao nosioca Kosovskog zaveta i kosovskog opredeljenja za Carstvo nebesko. "Poraz" Savinih moštiju, kojima je hram posvećen, i Kosovski poraz, istovetni po tragizmu, istovetni su i po snazi i neuništivoj nadi kojom obasjavaju puteve i raspuća srpske hrišćanske duše...

    Unutarnji prostor hrama

    Postignuće punog smisla hrama Svetog Save i ostvarenje njegove namene je nezamislivo bez pravog, samom hramu i njegovom smislu adekvatnog živopisa kao i rešenja svega onoga što pripada unutarnjem prostoru hrama. Tu veoma važno mesto zauzima pitanje ikonostasa, osvetljenja (prozori), akustike i sl. Ta pitanja još uvek ostaju otvorena kao veliki izazov samim graditeljima kao i Crkvi koja hram gradi, naročito savremenim umetnicima. Jedno je nesumnjivo: kao i stil hrama, tako i "stil" rešenja živopisa i celokupnog unutarnjeg prostora mora neminovno imati teološko-liturgijsko utemeljenje, ne samo funkcionalno-estetsko.

    a) Izgradnja krstionice

    Ovde ćemo se, na prvom mestu, dotaći pitanja veoma dragocene i neodložne zamisli: izgradnje krstionice u kripti hrama. Hrišćanski život započinje Krštenjem a u Sv. Pričešću zadobija svoju punoću. Zato su hramovi, naročito ovakvog katedralnog tipa, kao što je hram Svetog Save, imali oduvek pored sebe prikladne krstionice (baptisterije) za pogružavanje. Takva krstionica ima u naše vreme dvostruki značaj. Prvo, ona je danas nasušna potreba s obzirom da je sve veći broj krštenja odraslih osoba koja po prirodi stvari zahtevaju povratak izvornom načinu pripremanja za tajnu Krštenja i samom načinu njenog obavljanja. Drugo, hram ovakvog tipa bez krstionice ne bi bio puni hram i ne bi mogao razotkriti svoj puni smisao. A njegov smisao je da otkrije i posvedoči sobom punoću tajne Saborne Crkve Božje. To se postiže prisustvom i služenjem u njemu, i obavljanjem u njemu svih tajni Crkve, od tajne Krštenja do tajne Sv. Evharistije, odnosno do Sv. Pričešća.

    Krštenje je oduvek bilo organski vezano za Liturgiju, štaviše ono je kao i ostale Tajne, obavljano u staro vreme u sklopu Liturgije. Vremenom je ta povezanost zaboravljena, što se negativno odrazilo na celosnost viđenja i sveukupnost doživljaja Crkve. Otuda, da bi hram Svetog Save postao zaista saborni hram srpskog naroda i mesto njegove celosne obnove i preobražaja, neophodno je da ima i krstionicu starohrišćanskog tipa za pogružavanje, kao simbol celosnog preporoda i mesto uvođenja celog naroda u tajnu novoga Života.

    b) Budući ikonostas hrama

    I rešenje pitanja ikonostasa nije nimalo nevažno. Ikonostasi novijeg vremena istorijski mogu biti razumljivi ali nikako ne i prihvatljivi kao mogući uzor za budući ikonostas hrama Svetog Save. U jednom istinski savremenom hramu ništa ne sme zakloniti Sv. Evharistiju. Evharistija je centar hrama kao građevine, njoj stremi sav živopis i ceo unutrašnji prostor hrama, Celokupno bogosluženje i sav život vernih: pre ulaska u hram, za vreme zajedničkog boravka u njemu i posle izlaska iz njega. Ikonostas ima za svrhu da uvede u tu Sv. Tajnu, a ne da bude prepreka za nju. Starohrišćanske pregrade između hrama i oltara i srednjovekovni mermerni ikonostasi sa prestonim ikonama (na primer onaj u manastiru Dečanima) mogu biti jedini pravi uzor budućem ikonostasu hrama Svetog Save. Samo tako oltarska apsida sa živopisom i svetim liturgijskim činom, koji vrhuni u prizivu i silasku Duha Svetoga na sabrane ljude i na svete Darove, može očuvati i projaviti svojstvo otvorenih nebesa, kao i u hramu sabrana zajednica vernih svoje istinsko jedinstvo u jednom Telu i Krvi Hristovoj. Samo onaj koji stvarno doživi to jedinstvo naroda Božjeg, sveštenstva i Sile Božje, jedinstvo Neba i zemlje, biće u stanju da shvati sadržaj reči crkvenog pesnika: "Stojeći u hramu slave Tvoje, Gospode, imamo osećanje da stojimo na nebesima..."

    v) Pitanje živopisa hrama

    Takođe je i pitanje živopisa hrama Svetog Save na Vračaru neodvojivo od njegovog teološko-liturgijskog utemeljenja. Zato ovaj hram predstavlja izuzetno ozbiljan ispit ne samo za savremene arhitekte nego i za savremene slikare i ikonopisce. Kako slikati hram Svetog Save? Kome poveriti taj izuzetno odgovoran posao? Kad bi živopis imao samo dekorativni ili estetski karakter, kao što je to slučaj u religioznoj umetnosti Zapada poslednjih vekova i u modernom slikarstvu, onda ne bi bilo toliko teško razrešiti ovu nedoumicu. Mnogo je modernih slikara koji bi veoma rado iskoristili ovu jedinstvenu priliku da na tako ogromnom prostoru zabeleže svoje umetničko viđenje čoveka i sveta. Među njima ima i onih kojima je bliska religiozna problematika i čežnja za doživljajem Večnog. Međutim, jedno je nepobitna činjenica: moderno slikarstvo je u većini slučajeva izgubilo (ili ga nije ni steklo) osećanje za ovaploćenje Boga Logosa kao osnovnu istinu hrišćanske vere i života. Sveobuhvatno značenje Hristove Bogočovečanske Ličnosti Njegovog ovaploćenja, preobraženja, vaskrsenja i vaznesenja, Njene antropološke, eklisiološke, kosmološke i eshatološke dimenzije - ili se potpuno ignorišu i previđaju u modernom slikarskom izrazu, ili samo služe kao povod za iznošenje subjektivističkih religiozno-filosofskih sadržaja, ponekad i ogoljeno humanističkih i kosmološko-magijskih viđenja stvarnosti, koja u osnovi negiraju srž hrišćanstva ili je pretvaraju u čistu apstrakciju. Izvorna, pak, hrišćanska umetnost, vekovima stvarana, branjena i opitno razrađivana nezamisliva je bez Lika Bogočoveka Hrista: Njegovom tajnom se mere, prožimaju i osvetljavaju svi događaji i sve ličnosti; u svetlosti Njegovog Lica se vidi svetlost i krajnja mera i smisao čoveka i celokupne tvari. Po svom utemeljenju hristocentrična a po prirodi i svrsi bogojavno-čovekojavna (teofanično-antropofanijska) ta umetnost je oduvek bila i htela da bude prvenstveno svedok preobraženog čoveka i sveta, otkrivenje novog neba i nove zemlje, uzvođenje njima i večnom Logosu Božjem kao prvoliku svega postojećeg.

    Izmerena bezmernom merom Hristovog lika, zasnovana na onostranoj perspektivi (onostranoj, ovdeprisutnoj kroz neopisivu svedubinu ovaploćenog Logosa), ona je samo u periodima svoje dekadencije poprimala uske i sužene naturalističke i subjektivističko-estetske forme, u kojima se već stolećima davi renesansna i postrenesansna svetovna a i religiozna, dekorativno-didaktičkog tipa umetnost Zapada. Ova pravoslavna umetnost, utemeljena i odbranjena odlukama Sedmog vaseljenskog sabora (787), do sada najbolje ostvarena u krugu vizantijsko-slovenskog živopisa i ikonopisa, oduvek se odlikovala izrazitim simvolizmom i usmerenošću na unutarnje naddubine. Upravo je ta njena sabranost i usmerenost na naddubinu, bila i ostala glavni povod i razlog što su je nosioci novovekovne zapadne umetnosti, zasnovane na zaljubljenosti u vreme i prolazne forme i tokove života čoveka i sveta, prezreli kao "statičnu" i "okamenjenu". Njena eshatološki obasjana bogočovečnost i uravnoteženost čini je po mnogo čemu bitno drugačijom, što se tiče načela, sadržaja i dostignuća, u odnosu bilo na drevnu bilo na noviju kosmocentričnu i čovekocentričnu umetnost. Simvolizam ove umetnosti, zasnovan na bogočovečnoj stvarnosti i neizrecivom jedinstvu ovog i onog sveta, na "prozirnosti" ovoga sveta za večnu Istinu, spasava je, s jedne strane, od iskušenja naturalizma i imitacije prirode, a s druge strane, od gole apstrakcije i samouništenja. U njoj kao takvoj već odavno postoji ono što naš slikar Peđa Milosavljević smatra osnovnim svojstvom moderne umetnosti: potraga "za celokupnom morfologijom ovoga sveta", kao i potraga za nečim "četvrtim", i najvećim, za njega i moderno slikarstvo bezimenim, ali za nju imenovanim imenom Isusa Hrista, koje je iznad svakoga imena.

    Bogočovečna umetnost

    Ova umetnost carigradsko-horskog, mileševskog i sopoćanskog i svetorubljovskog pisma i izraza, iako čuva u sebi suštinu prirode i čovečnosti i svetinju njihovog lika i likovitosti, nije ni naturalistička ni humanistička, nego je - teohumanistička, bogočovečna. Ona nije ni apstraktna, a ni nadrealna, iako prevazilazi datu realnost i izlazi iz njenih granica, kao po prirodi i cilju - ekstatična. Izlazeći iz ove čulne i razumske realnosti, pretvarajući je u simvol, ona je ne uništava, već sasvim obratno, afirmiše je, ostvaruje i otkriva. No, taj izlazak iz nje i njeno nadilaženje ne biva putem lažne lestvice ljudske fantazije, odnosno mašte, niti stvaranjem lažnih, izmišljenih, mitološko-magijskih svetova (kako drevna tako i najnovija mitološko-fantazmagorična svest podjednako su lažne). On biva putem trezvenog, celomudrenog opštenja i prisnog dodira sa ovaploćenom Istinom, pričešćem Tela i Krvi Hristove, kao predukusom još prisnijeg opštenja i zajedništva sa Njim, u nevečernjem Carstvu Njegovom... To je umetnost koja zahteva i pretpostavlja istinski duhovni život, podvig, raspeće i očišćenje od svake prelesti i obmane. Blagodareći upravo tom podvižničkom i zdravoumnom karakteru ova umetnost, za razliku od one koja je plod pohote ploti, pohote očiju i gordosti života, poseduje dar razlikovanja ljudskog i demonskog, ljudskog i bogočovečanskog. Imajući dar "razlikovanja duhova", ona oseća i vidi Tajnu pa zato i postaje njen vidoviti svedok.

    Upravo takvu umetnost je uveo u Srbiju preko studeničkog živopisa bogovidac Sveti Sava. U želji da ljudsko osveti i osvetli božanskim on je smatrao za svoj osnovni zadatak da sve oblasti prirodnog i ljudskog života očisti od demonskog, da u njima obnovi njihovu bogotkanu lepotu i učini ih projavom i obitalištem večne Lepote. To i jeste namena i zadatak i cilj i njegovog hrama na Vračaru, građenog na njegovom prahu, posvećenog njegovoj skrušenosti pred večnom Lepotom, zasijalom sa Hristovog Lika, na Gori Tavoru. Zato, graditi i ukrašavati hram Svetog Save mogu samo oni koji su spremni da budu verni Svetom Savi i njegovom duhu. Ništa u hramu i na hramu ne bi smelo biti nasilje nad njegovim duhom i njegovim mučeničkim prahom. Dosta nam je jednom zasvagda jednog takvog nasilja izvršenog na Lovćenu nad Njegošem: dovoljan je za sve trezvene i zdravoumne ljude "sumrak Lovćena" (setimo se čuvene Lubardine slike), da predupredi i da nas spase od istog ili njemu sličnog "sumraka Vračara".

    Vraćanje duše svetosavskoj čistoti

    Danas svako može pripadati bilo kom umetničkom pravcu, to je neotuđivo čovekovo pravo. No, ne može svako ukrašavati hram Svetog Save, bez obzira na nečiju obdarenost i genijalnost. To može biti samo onaj živopisac ili oni živopisci koji su spremni da svoju dušu i dušu svoga naroda vrate, po narodnoj poslovici, u svetosavsku čistotu i da joj otkrivaju svetosavsku bogočovečnu svetlost i lepotu. Moramo, na žalost, reći da naše Likovne akademije od svega najmanje poznaju, a još manje neguju slikarsko i ikonopisno predanje sopstvenog tla i naroda. Vaspitani na načelima novovekovne zapadne umetnosti, naši slikari, većina od njih, teško da znaju za razliku izmeću ikonopisa i religiozne umetnosti a o razlikovanju ljudskog, demonskog i bogočovečanskog u životu i umetnosti da i ne govorimo. Naučeni da budu "originalni" po svaku cenu, pitanje je da li bi mnogi od njih bili u stanju, da li bi i hteli da se smire pred živim i sabornim ikonopisnim Predanjem pravoslavnog Istoka da promene svoj um saglasno njegovim načelima i da oslikaju hram u duhu Svetog Save.

    Taj izuzetno odgovoran posao ne može da bude poveren ni kopistima srednjovekovnih fresaka i ikona: pravi živopis je uvek zahtevao živi stvaralački odnos prema živom predanju Crkve i njenoj večnoj Istini. Imitiranje spoljašnjih formi freskopisa, bez vere, doživljaja i življenja onoga što se slika nije ništa manje opasno od primene nekog od umetničkih stilova sa lažnim demonizovanim načelima i formama.

    Nadu uliva sve prisutnija i osetnija obnova u, naše dane ikonopisa u monaškim i drugim sredinama, pa i među likovno obrazovanim mlađim ljudima. U tom pogledu je bilo pravo otkriće Smotra savremenog ikonopisa kod Srba, otvorena u Vršcu decembra meseca 1987. godine. Ova Smotra je pokazala da kod nas postoji ozbiljni pokret traganja za sopstvenim umetničkim korenjem i to ne više iz prosto estetskih ili folklorističkih razloga, nego duboko egzistencijalnih. I u tom pogledu bi hram Svetog Save mogao i trebao da odigra presudnu ulogu. Kao za arhitekte, on je veliki izazov i za slikare. On bi morao biti povod i podsticaj za radikalno preispitivanje savremenog slikarstva i njegovih načela u svetlosti hiljadugodišnjeg živog slikarskog predanja pravoslavnog Istoka. U vremenu u kome se, kako kaže Peđa Milosavljević, čovek, obračunavši se sa vidljivim svetom, "sada okrenuo i protiv nevidljivog", objavljujući rat samoj suštini, neophodan je radikalni zaokret svetinji neuništivog Lika, ikoni vere i nade, večne svetlosti i smisla.

    Jagnje je svetlost hrama

    Na, kraju da istaknemo još nešto što smatramo veoma važnim kako za sam hram Svetog Save tako i za rešenje njegovog unutarnjeg prostora, njegovo unutarnje živopisno blagoljepije. Saglasno duhu i bogoslovsko-liturgijskim načelima na kojima se gradi i ukrašava jedan pravoslavni hram, svetlost hramu i ikoni ne dolazi spolja nego iznutra, iz dubine. Pošto je po Jovanovom Otkrivenju "hram" samoga hrama "Gospod Bog Svedržitelj i Jagnje" (Otkr. 21, 22), to njega i likove u njemu ne osvetljava spoljašnja svetlost sunca i meseca, osvetljava ga "slava Božija", "svetlost je njegova Jagnje" (Otkr. 21, 23). Time, a ne navodnim neznanjem, se objašnjava i nedostatak perspektive u izvornom pravoslavnom živopisu i ikonopisu. Upravo je nedostatak tog unutarnjeg osvetljenja i osećanja za njega bio jedan od glavnih razloga preteranog antropomorfizma i kosmisma, odnosno naturalizma renesansne umetnosti. Jedna krajnost je rodila drugu - modernu apstraktnu umetnost koja preti uništenjem same suštine tvari. Blagodareći toj unutarnjoj svetlosti i dodiru sa njom ikona čuva kako svoj integritet tako i integritet same tvorevine, spasavajući se od tog strašnog iskušenja antropomorfno-naturalističke umetnosti i njene neuravnoteženosti, koja neminovno vodi raspadu i samouništenju.

    Ovo što važi za ikonu važi i za hram koji je takođe svojevrsna ikona. Pradrevna praksa upotrebe okulusa na prozorima hrama nije nimalo slučajna. Ona ima za cilj umereno raspoređivanje spoljašnje svetlosti, radi davanja prevage unutarnjoj, koja zrači iz preobraženog unutarnjeg prostora hrama, sabranog oko Sv. Tajne, koja se prima i po primanju proslavlja pesmom: "Videsmo svetlost istinitu, primismo Duha nebesnoga..." Spoljašnja svetlost nije jedina postojeća; osvetljavajući ona biva osvetljena tom večnom i neprolaznom Svetlošću, takođe postajući njen sasud i njen svedok, njen simvol, kao i sve postojeće. U tome se i sastoji suštinska razlika između helenskog u kosmos utkanog i sunčevom svetlošću prožetog i obasjanog hrama, i pravog hrišćanskog hrama. Za hrišćanski hram je primarna večna Svetlost: sve u njemu i na njemu mora biti njome prožeto i na nju usmereno, njome preobraženo. U pravoslavnom hramu svetli svetlosna Tajna, sveća i kandilo, unutarnjom svetlošću preobraženi likovi Hrista i Bogorodice i sabora Svetih angela i ljudi. Zato se u njega ne uklapa, ii po njegovoj strukturi ni po njegovoj arhitekturi, vitraž ili raznobojno staklo koji unutarnju svetlost podređuju preteranoj razigranosti i prelamanju spoljne sunčeve svetlosti i njenih zraka.

    Sve ovo primenjeno na hram Svetog Save znači sledeće: i način njegovog osvetljenja mora biti saglasan, kao i sve ostalo, njegovom spoljašnjem obliku i unutarnjem prostoru i celovitom smislu. Samo tako on može biti ostvaren i doživljen kao jedinstveno delo, sa jedinstvenom duhovnom porukom i značenjem. Jedino na taj način će ovaj hram na Vračaru zadobiti svoj pravi duhovni smisao i postati organski "produžetak" dela Svetog Save, preobraziti se u njegove vaskrsle "mošti", celebne i čudotvorne, osvetljujući put sadašnjim i budućim pokolenjima: onaj put koga je sam Svetitelj bio učitelj - koji vodi u Život večni.

    Napomene

    1 Sr. Episkop banatski Amfilohije, Značaj Manastira Studenice za srpsku prosvetu, Studenica u crkvenom životu i istoriji Srpskog naroda, Beograd, 1987, str. 120.

    2 O tom unutarnjem prožimanju i dinamičnom opštenju čoveka, sveta, hrama, Crkve i Boga, kao i o ikoničnom karakteru svega stvorenoga najbolje je pisao Sv. Maksim Ispovednik u njegovom čuvenom delu "Mistagogija". Taj njegov spis ostaje i do danas nezaobilazni "priručnik" izmeću ostalog i za razumevanje osnova pravoslavne arhitekture kao i umetnosti uopšte.

    3 Sr. Hristo Janaras, Apofatičko bogoslovlje i vizantijska arhitektura, Teološki pogledi, br. 3, 1977, sto. 125. - Gradac br. 82-84, Čačak 1988, 100-105.

    4 Isto, str. 126.

    5 Sveti Sava, Sabrani spisi, Beograd, 1986, SKZ, Hilandarski tipik, str. 56.

    6 Isto, str. 45; 1. Jov. 1,32.

    7 Tako je zapisano u Povelji položenoj u temelje hrama 1939. g. Vidi: Arh. Branko Pešić, Spomen hram Svetog Save na Vračaru u Beogradu 1895-1988, Beograd 1988, str. 30.

    8 Isto, str. 41.

    9 Isto, str. 33.

    10 Isto, str. 44.

    11 Miodrag Jovanović, Srpsko crkveno graditeljstvo i slikarstvo novijeg doba, Beograd - Kragujevac 1987 str. 239.

    12 Isto, str. 241.

    13 Arh. Branko Pešić, cit. delo, str. 18.

    14 Miodrag Jovanović, cit. delo, str. 109, 112, 125.

    15 Isto, str; 215.

    16 Sr. isto, str. 241.

    17 Arh. Branko Pešić, cit. delo, str. 36-37, 46, 56.

    18 Isto, str. 51.

    19 Miodrag Jovanović, cit. delo, str. 240.

    20 Isto, str. 212.

    21 Arh. Branko Pešić, cit. delo, str. 11.

    22 Isto.

    23 Sr. Vladan Popović, Svetosavski hram na Vračaru i pitanje svetskog univerziteta, Teološki pogledi, br. 5-6, Beograd 1969, str. 353.

    21 Sr. Vladan Popović, Svetosavski hram na Vračaru i urbanistički problem spasavanja gradova, Teološki pogledi, br. 6, 1968, str. 437.

    22 Sr. Vladan Popović, Svetosavski hram na Vračaru i obnova naše književnosti, muzike i likovne umetnosti, Teološki pogledi, br. 1, 1969, str. 47.

    23 Sr. Hristo Janaras, cit. delo. str. 125.

    24 Arh. Branko Pešić, cit. delo, str. 2.

    [ Promena pisma | Besjede | Intervjui | Knjige | Prevodi | Članci | Saopštenja ]