(извор: Нова косовска голгота)

Покров пресвете Богородице

МИЛУЈУЋИ РАНУ ПРЕДУБОКУ

РАЗГОВОР СА ВИСОКОПРЕОСВЕЋЕНИМ МИТРОПОЛИТОМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИМ, Г. АМФИЛОХИЈЕМ ЗА "ГЛАС ЦРНОГОРАЦА"

Ваше Високопреосвештенство, како је српски народ изгубио Косово, којим грешкама, којим лошим стратегијама, или одсуством стратегије?

Косово је "грдно судилиште" већ више од шесто година. На њему се збивају судбински догађаји не само за српски народ и друге балканске народе него и шире у Европи и свијету. На њему се "губи" један свијет и "добија" други; некад, као можда данас - на њему се губе обадва свијета. Док је на Косову водио битку честити Цар Лазо Часним Крстом, губио је овај свијет, али је задобијао вјечни. Данас, кад бој бије невјера знаком таргета, све се губи, па и образ. На Косову је данас "суд овоме свијету". На њему се откривају дјела и недјела нашег народа; дјела и недјела Шиптара; дјела и лицемјерје Европе. Косово и Метохија су данас пораз разума и човјечности. Дубље гледано, на њему су сви на губитку.

И како смо, са духовног аспекта гледано, изгубили Косово?

Духовно гледано - изгубили смо га тиме што смо се одвојили од његовог смисла и суштине. На Косову се посљедњих година испољило превише везаности за прах, за материјалне вриједности. Марксистичка идеологија је многе на Косову одвојила од корјенова, од светиње, од вјере и морала. Зато је и овај рат са сваке стране био толико невитешки и неморалан, прљав. Има се утисак да ниједни други муслимани нијесу толико секуларизовани колико косовски Албанци. Хоџизам и марксизам-лењинизам, уз биолошко-расистички набој, по много чему су извориште моралне анархичности и примитивне суровости једног доброг дијела албанске популације на Косову (као и у оближњој Албанији). Срби, пак, нарочито бројни мугошевско-титоистички и јуловско-милошевићевски васпитаници, показали су исто лице, под другим "заштитним" знаком. Тек су у посљедње вријеме почели да се сјећају својих светиња. Доста њих, бјежећи са Косова, вукли су са собом своје и туђе, опљачкане, прње и друге сличне реквизите, заборављајући да постоји Красница Пећка Богородица, мошти Светих, цјелебна рука Светога Краља Дечанскога. Кад се Косово поистовјети са пуним дебелим цријевом - оно је изгубљено, једном за свагда. Изгубио га је и онај који превиди непогрјешиво морално начело: "Отето проклето..."

Ваша титула, Високопреосвећени Владико, садржи и егзархију Пећког Трона. Како су Ваши претходници, митрополити Црногорско-приморски, који су имали исту титулу коју и Ви, чували Пећки Трон?

Од Митрополита Василија Петровића, да не идемо даље у прошлост, па до Патријарха Гаврила Дожића, некадашњег Пећког Митрополита, Црногорски Митрополити су носили титулу Егзарха светог Трона Пећког, старајући се о њему, остајући њему вјерни, тражећи његово васпостављање (као Митрополит Сава Петровић), очување и обнову.

О томе како Ви чувате Пећки Трон, црногорска јавност понешто зна. Испричајте нам, молим Вас и нешто мање познато, о Вашој, и даље актуелној, мисији у Метохији.

Садашњи митрополит црногорски труди се да обави само своју дужност, сљедујући традицији својих предходника. Многи у Црној Гори су данас, нажалост, заборавили да је Метохија, од Пећи до Призрена, била саставни дио Краљевине Црне Горе и Зетске бановине, да не говоримо о древним временима Војислављевића, Немањића, Балшића, и да не помињемо химну црногорску Краља Николе: "Онам', онамо..." Метохија је, до јуче, била настањена Црногорцима, који су одувијек себе сматрали Србима у усијању. Црногорска Метохија је данас сва у пламену, нови њени погорелци, као они из 1941, обескућени, попаљени, опљачкани и понижени, киднаповани, поклани - претворили су се у гомилу просјака по друмовима Црне Горе и Србије, па и шире. Митрополит би хтио макар да пожали, ако не може много помоћи. Да сачува понеку икону из спаљених храмова, да сахрани бар неке од закланих и бачених по јаругама, спаљених по домовима, силованих по двориштима и сиротињским сеоским собама... и да подсјети Црну Гору на њену часну дужност и обавезу према своме народу и своме историјском опредјељењу, својој колијевци...

Постоји ли још нека организована снага, барем мала, поред Цркве, која се и даље бори за православно Косово?

Црква је остала вјерна Косову и Метохији, вјерна посљедњим остацима свога распетог народа. Она друкчије не може. Њој не требају одликовања и "прослављање побједе". Њен је позив био и остао - да служи и живот свој полаже за ближње своје. Као Христос.

Ко су мировњаци на Косову? Да ли су они, гледано дугорочније, окупатори дијела српске територије, попут оних у Босни? Јесте ли успјели да докучише шта је интерес свјетских сила, које су нас тако крвнички избомбардовале, на Косову и, сљедствено, на Балкану?

Добро рече Сахид, Албанац, у селу Ромуне код Пећи Лалету из Главичице, пред спаљеном посљедњом српском кућом у том селу (оца и два сина, убијене тих дана, не нађосмо, остадоше да их једу гавранови): "Да смо ја и ти били паметнији и разумнији, не би данас и моја и твоја кућа биле спаљене и опљачкане, не би ни туђинци данас били господари на нашој земљи..." Мировњаци на Косову дошли су да ту мало дуже остану, у име "мира" и "демократије". Бомбардовањем су исписали срамотну страницу европске историје на крају двадесетог вијека. Својом војном моћи, укотвљеном на Косову, узели су у своје руке не само кључ од Балкана нето и од врата Азије, попримакли се Русији, ради остваривања будућих глобалних и вјековних својих циљева пенетрације на Исток. Било како било, европски мировњаци су у овом тренутку једина нада да ће се макар ово наше лудило, које је у току - зауставити. Да није њих, ових дана би нестали и Дечани и Пећка Патријаршија, као што све гори и нестаје у пљачки и пламену, све што је српско и православно...

Живјећи своје ничим страшним неремећене животе, без друштвених ломова, наш просјечан човјек, претпостављам, не може уистину (може поетски) да разумије избор кнеза Лазара уочи Косовске битке између царства земаљског и Царства Небеског. Како сте Ви лично, Високопреосвећени Владико, доживјели Кнежев избор?

Избор Кнеза Лазара није проста поезија и мит. То је опит најдубље истине живота, правог и истинитог. То се данас доживљава на Косову, опипљивије него ли икад у прошлости. На крају једног времена, које је обоготворило прах, пролазне ствари и лажне идеје, и као такво неминовно породило дух самоубилаштва, анархије и уништења, чија жетва се среће на Косову на сваком кораку, златна круна Честитога Кнеза и његовог опредјељења за Царство Небеско, вјечно и непролазно, сија и обасјава једином могућом надом, свјетлошћу у непрозирном мраку, и утјехом. Само људи помрачене савјести и изгубљеног чула за вјечно добро и доброту, могу цинично исмијавати Лазарево небеско опредјељење и његов "небески народ". Изругујући се томе, пљују по себи, "грабе небу искру божествену, у скотско је селећи мртвило", газе по бого-лику у човјеку и по човјековом достојанству...

По Метохији сте, трагали за тијелима убијених Срба и често их и налазили у стању распадања. Свакога од тих људи сте опојали, сопственим рукама дотицали и носили мртве. То су слике које дуго живе у човјеку...

Купећи уцрвљале остатке тијела своје браће и трагајући за њиховим одсјеченим главама, додирујеш себе самог, свој смрад и ништавило. И при том - не губиш наду ни вјеру у "по образу Божјем саздану нашу љепоту". како пјева црквени пјесник. Држиш ум у паклу, по ријечима Старца Силуана, и не очајаваш. Осјећаш при том да те покојници благосиљају што си им помиловао дубоку, предубоку рану. Осјећаш, у тузи, неслућени мир у души, због испуњене дужности, једине могуће, и посљедње на земљи.

Сада на Косову скоро да и нема Срба; остали су само манастири. Да ли је Косово изгубљено за свагда за српски народ?

Косово није географија, или оно то није на првом мјесту. Косово је животни став и опредјељење, начин, истински начин постојања. Косово ће бити изгубљено за српски народ, кад Срби изгубе тај свој став и опредјељење, свој начин постојања, једини човјека достојан. Докле буде часних, еванђелских, лазаревских Срба, биће и Косова, докле буде Срба који "своје небо носе на три прста", Косово, као стварно оваплоћење Крста Христовог и Васкрсења у људски, појединачни и колективни, свенародни живот, свечовјечни је символ и знак, позив и призив сваком човјеку и народу који долази у овај свијет, на напредовање ка бољем преко Крста.

Претпостављам да више нико не сумња да са Косовом није дошао крај катастрофе српског народа. Који члан српског етничког бића је - како то Ви видите - сада на реду: Војводина, Рашка или, пак, Црна Гора?

Катастрофа значи двиг, кретање према доље, падање на дно. Има падања која су пропадање; има падања која значе "силазак до свог најдоњег камена", ради тражења и налажења себе изгубљеног. Косово, као "суд дјелима таме" и као "катастрофа", може бити и једно и друго. Надати се у Бога Живога и живу народну душу да ће, ипак, из овог пада и пораза "засијати Милошева правда".

Разговор водио Јован Пламенац

[ Промена писма | Бесједе | Интервјуи | Књиге | Преводи | Чланци | Саопштења ]