Istorijska biblioteka

Мучеништво Српског Патријарха

Документа о хапшењу патријарха Гаврила у манастиру Острогу 1941. године


V. Dzomic: Mucenistvo srpskog patrijarha

Приредио и написао Велибор В. Џомић
Краљево, 1997. Издање аутора

САДРЖАЈ


Увод

Догађаји који су се у априлу и мају 7947. године одиграли у манастиру Острогу као да су и данас, као и свих ових педесет и пет година, обавијени велом тајни. О тим догађајима се причало са страхом. Изгледа да је тако и данас.

Древна је истина да је Српска Црква са својим епископатом и свештенством страдала увијек када је страдао и њен народ. Тако је било и 1941. године, а то страдање је досегло и до наших дана. У тим страшним и крстоносним данима иста судбина је задесила и народ и Светиње и читаву Српску Цркву.

Манастир Острог као велика Српска Светиња у којој почивају нетрулежне и чудотворне мошти Светога Василија Острошког Чудотворца, страдао је у првим данима окупације, али је његово страдање настављено и у другим ратним и поратним годинама.

У манастиру Острогу су се одиграли многи догађаји и велике трагедије и драме наше историје с половине овога вијека. Набројаћемо само неке и то: хапшење Његове Светости патријарха српског Др Гаврила (Дожића), његовoг секретара Душана Дожића и игумана манастира Острог архимандрита Леонтија (Митровића), затим пљачка државне имовине, бомбардовање манастира, погибија великих националних јунака у Острошкој трагедији с јесени 1943. године и још неки закључно са окивањем манастира са безбожном петокраком и својеврсним малтретирањем братства манастира Острог.

С Божијом помоћи, у несређеној архиви Митрополије Црногорско приморске на Цетињу, пронашли смо сет докумената која се овдје први пут публикују после педесет и пет година. Ова документа, као и лично свједочење патријарха Гаврила о тим данима у његовим "Мемоарима", дају истиниту слику о томе шта се све догађало у манастиру Острогу од 25. априла до 2. маја 1941. године.

Овдје желимо да нагласимо да је патријарх Гаврило послије слома краљевске војске имао могућност да напусти земљу са краљевском Владом. Међутим, такву понуду је одбио ријечима: "Ја нећу од свога народа. Тај народ би с правом могао да се пита шта. ће му онај који га је напустио.

Патријарх Гаврило је у манастир Острог стигао нешто прије 10. априла 1941. године и ту је остао све док није ухапшен од стране њемачких официра и војника.

У манастиру Острогу је, вјероватно предосјећајући тешке дане, на Лазареву суботу (12. априла 1941. године) написао свој тестамент.

У својеручном тестаменту, који је невеликог обима, патријарх је записао да се од његове личне уштеђевине подигне пристојна гробница његовим родитељима у селу Врујцима у Морачи, затим, да се сахрани ондје гдје би га смрт задесила или ако би било подесније у Острогу, Морачи или Цетињском манастиру, а да се остатак новца подједнако подијели у поменутим манастирима.

Патријарх Гаврило је 14. априла 1941. године у споменици манастира Острог записао:

"Молим се Свемогућем и Свемилостивом Богу Творцу да молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца и свих Божјих угодника избави наш тешко искушавани српски народ од патњи и мука, и да му подари мир и благостање".

Лично свједочење патријарха о томе хапшењу је добрим дијелом познато нашој јавности из његових "Мемоара". Међутим, пљачка манастира Острог и стање у манастиру иза тих догађаја, које сликају документа која се објављују, није познато нашој јавности.

Објављујемо их у прилог истини која се не може сакрити.

У Манастиру Острогу,
ПРИРЕЂИВАЧ
на Илиндан 1996. године


ПАТРИЈАРХ СРПСКИ Др ГАВРИЛО (ДОЖИЋ)
кратки биографски подаци

Патријарх српски Др Гаврило је рођен 17. маја 1881. године у Врујцима, у Доњој Морачи, код историјског манастира Мораче. На крштењу је добио име Ђорђе. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, којим је тада управљао његов стриц архимандрит Михаило Дожић Меденица. Послије завршене основне школе отишао је у Београд да настави школовање. Нешто касније је прешао у Ниш код пријатеља свога стрица епископа нишког Никанора (Ружичића), кога је замолио да га прими у један од својих подручних манастира. Епископ Никанор га је примио и послао за искушеника манастира Липовца код Алексинца, да би га доцније превео у манастир Сићево, у Сићевачкој клисури. Кад је завршио искушеништво, Ђорђе је замонашен 26. фебруара, а у чин јерођакона је рукоположен 27. фебруара 19oo. године. Недјељу дана касније рукоположен је за јеромонаха и у том својству је вршио парохијску службу.

Наш познати научник Стева Димитријевић, као ректор Богословско - учитељске школе у Призрену, заинтересовао се за јеромонаха Гаврила и помогао му је да буде премјештен за сабрата Високих Дечана и да буде примљен за редовног ученика богословско - учитељске школе. Послије завршетка ове школе постављен је за учитеља у Дечанима. На тој дужности се показао као врло активан просветни и национални радник. Из манастира Високи Дечани прешао је у манастир Јошаницу код Јагодине.

Просветно одјељење Србије за неослобођене крајеве упутило га је у Цариград на рад у тамошњој Српској основној школи, а ради усавршавања грчког језика. Године 19o5. уписује се, као државни питомац Србије, на Богословски факултет Атинског универзитета, на коме је 19o9. године дипломирао, а нешто касније и докторирао.

Као високошколован монах постављен је за секретара српског манастира Хиландара у Светој Гори, гдје је уживао високо поштовање, како од српских монаха тако и у Протату Свете Горе. Са тога мјеста, већ као архимандрит, одлази за српског представника у Цариградској Патријаршији, а уједно и за управитеља Српске школе у Цариграду. На тој дужности га је 1. децембра 1911.

године затекао избор за митрополита рашко - призренског. Свечана хиротонија извршена је 4. децембра 1911. године. Митрополит Гаврило је по завршетку Балканског рата, у коме се показао као велики родољуб и подвижник, преименован за митрополита и архиепископа пећког. Тада је, као зрео и искусан човјек и духовник, у ослобођеним крајевима започео са уређивањем свога духовнога подручја. Нарочиту пажњу је посвећивао стварању јединства нације и уређењу црквено - верског живота.

Први свјетски рат је омео његов одговоран архипастирски рад. Када је 1915. године почело одступање преко Црне Горе и Албаније, митрополит Гаврило је остао да дијели судбину са својим народом. Но, непријатељ га није оставио на миру већ га је интернирао у Цеглед, у Мађарској, гдје је од страдања и малтретирања оболио, те је као болесник враћен 1918. године у Улцињ. У Улцињу је остао све до ослобођења, али је непрестано био под јаком аустријском стражом.

Послије ослобођења, митрополит Гаврило је ушао са два мандата у Велику народну скупштину, која је одржана у Подгорици. Скупштина је 18. новембра 1918. године донијела одлуку о уједињењу Црне Горе и Србије. Скупштина је изабрала 18 посланика, који су на челу са митрополитом Гаврилом (Дожићем) у Београд однијели одлуке и скупштинску адресу.

Послије смрти митрополита црногорско - приморског Митрофана (Бана), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је 17. новембра 192o. године митрополита Гаврила изабрао за митрополита Црногорско-приморске митрополије. На том положају је остао до избора за патријарха српског.

Послије Конкордатске борбе и трагичне смрти патријарха Варнаве, митрополит Гаврило (Дожић) је 8. фебруара 1938. године изабран за патријарха Српске Православне Цркве.

Патријарх српски Гаврило је, чврсто стојећи на бранику вере и нације, дочекао судбоносни 27. март 1941. године, када се са свим отачаственим Архијерејима Српске Цркве енергично супротставио пакту са силама Осовине. Он је пред само потписивање тога пакта писмено савјетовао југословенској влади да не потписује такав докуменат, јер то би, према његовим ријечима; "уништило животну силу и морал нашег народа, погодило би његове родољубиве осјећаје и дубоко увриједило његов понос, његове родољубиве осјећаје и његове традиције и идеале". Пакт је потписан, и поред патријархових очинских савјета да се не потписује, али народ је тај срамни пакт тријумфално срушио. Тога дана патријарх српски Гаврило одржао је, у своје име и у име Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве (ванредно засиједање Светог Архијерејског Сабора трајало је од 27. до 31. марта 1941. године), историјски говор преко Радио Београда, у коме се, по примјеру Светог Косовског Мученика Кнеза Лазара, приволио "царству небескоме" и остао вјеран завјету, моралу и традицијама своје Цркве и свога народа.

Послије 27. марта дошао је и 6. април 1941. године када је Адолф Хитлер без објаве рата напао Краљевину Југославију. Услијед муњевитог напада са свих страна, издаје и расула у војсци и администрацији, наступило је опште бјежање и повлачење.

O путешествију патријарха Гаврила и његове пратње сведоче нам и наводи из "Извештаја Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године". Остало је записано сљедеће:

"Дана 6. априла 1941. године по новом календару отпочео је рат. Изјутра тога дана око 7 сати уследили су први нападаји непријатеља из ваздуха на Београд. Прве разорне бомбе пале су у непосредној близини десног блока Патријаршијског двора и то две бомбе су пале у

порту Саборне цркве, а трећа је ударила поред десног угла старе куће Ивана Павловића. То је био први талас ваздушног нападаја за којим су уследили даљи редом и трајали са прекидима цео први дан. Дејство разорних бомби било је тешко и неподношљиво. Зграда Патријаршије сем својих доњих ходника у које су се склонили Његова Светост Господин Патријарх, Преосвећени Епископ нишки Господин Јован и Преосвећени Викарни Епископи Арсеније и Валеријан као и сва остала братија и особље, које у згради станује, није имала никаквог нарочито спремљеног склоништа.

Када су око 11 сати пре подне нападаји попустили Његова Светост Господин Патријарх заједно са Преосвећеним Епископом нишким Господином Јованом склонио се у манастир Раковицу. Већ следеће ноћи између 6. и 7. априла Његова Светост отпутовала је из манастира Раковице у манастир Жичу јер је превладало мишљење да Његова Светост треба да следи Краљевску Владу а одавде у манастир Острог где су га немачке војне власти дана 25. априла 1941. године у 6 сати изјутра затекле и лишиле слободе" ("Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору о раду од 1941. до 1947. године", стр. 34).

Немачки нацифашисти су га преко Сарајева довели до Београда. На путу од манастира Острога до Београда патријарх је мучен, кињен, малтретиран, изгладњиван и понижаван. У Београд је доведен 1. маја и смјештен је у затвор бившег Окружног суда за град Београд у Александровој улици број 5, у ћелији број 12, гдје је остао све до 5. маја 1941. године. Њемци су га послије извјесног времена превели у манастир Раковицу, а затим у манастир Војловицу, гдје је, заједно са Епископом жичким Др Николајем, држан под врло јаком стражом.

Гестапо је више пута покушавао да патријарха Гаврила приволи да из затвора упути извесна црквено - административна упутства, надајући се да ће та упутства бити у корист окупатора, али је он то одбио, са образложењем даје ван слободе и да не може ништа службено да одлучује. Патријарх је одбио све понуде о сарадњи са окупатором.

Половином септембра 1944. године пребачен је у злогласни концентрациони логор у Дахау. Заједно са њим депортован је и Владика Николај. Водили су их из логора у логор и два мјесеца су их држали затворене у подруму једног бечког хотела за време најжешћег савезничког бомбардовања Беча. Слободу је дочекао 8. маја 1945. године у месту Кицбил, у Тиролу, послије пуне четири године тешких искушења, мука и патњи.

Патријарх Гаврило није могао да се одмах послије ослобођења врати у отаџбину, која је послије крварења под њемачким окупатором почела да крвари под окупацијом српских и југословенских комуниста. Тек 14. новембра 1946. године патријарх Гаврило се вратио у земљу.

Изван отаџбине, због владавине српских комуниста, остали су Епископ жички Др Николај (Велимировић) и Епископ далматински Др Иринеј (Ђорђевић). Патријарх Гаврило се одмах по повратку у отаџбину срео са многим проблемима које су проузроковали комунисти, са десеткованим свештенством, са систематским прогоном вјере и вјерника, са стотинама потресних извјештаја о прогону свештенства од стране милитантних комунистичких безбожника. Патријарх је у домену својих могућности чинио што је могао да ублажи веома тежак положај Светосавске Цркве под режимом Јосипа Броза. Његова потресна писма Брозу данас свједоче о њему и његовом времену.

Патријарх српски Др Гаврило (Дожић) је умро 7. маја 195o. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви.

 

Патријарх српски Гаврило:
Из "Мемоара"

Хапшење од стране немачког Гестапоа у манастиру Острогу 25. априла 1941. године.

После капитулације југословенске војске 16. априла, ја сам још остао у Острогу. Имао сам намеру да се вратим што пре у Патријаршију у Београд. Но то није било лако изводљиво. Путеви су били разорени, а бензина није било, нити је било могућности да се ма са које стране набави. Окупатор је такорећи све путеве, ионако слабе, упропастио са својим блиндираним колима и тенковима. Чекао сам колико толико погодан моменат за мој повратак. У мојој пратњи били су мој шеф кабинета Душан Дожић и Ристо Грђић, бивши народни посланик и шеф финансијске дирекције у Патријаршији, затим мој стални пратилац Милутин. Ја сам дошао сам са својим пратиоцем у Острог. Мој шеф кабинета дошао је доцније и пренео ми моју малу архиву и преписку.

Нешто пре 6 часова изјутра, 23. априла, закуцао је Милутин на моја врата. То ме је јако изненадило. Одмах сам помислио да се нешто десило. Био сам у уверењу да има нешто важно да ми саопшти. Тако је и било. Само што је Милутин ушао у моју собу, саопштио ми је: "Ваша Светости, Немци су дошли и траже вас". Био је узнемирен и врло узбуђен. Видећи то његово нерасположење, ја му рекох: "Будите, молим вас, присебни и немојте да клонете духом. Вама се неће ништа догодити, јер ви немате никакве кривице. Немци мене траже".

Тек што сам завршио реченицу, упадоше без куцања четири Немца у војничким униформама, са црним кошуљама, написаним иницијалима на рукавима и реверима од блузе SS, што значи: Политичка полиција Гестапо. У рукама су држали митраљезе, чије су цеви биле уперене на мене. Проломио се њихов немачки узвик: Халт! Халт! Халт" (Стој! Стој! Стој!). Један од њих поднео је цев под грло Милутину. Друга двојица претресали су његове џепове, у којима нису ништа нашли, сем његовог новчаника у коме је имао последњу месечну плату. Затим се отворише врата од моје собе и Милутина предадоше другима, који су били пред вратима. Ја сам добро познавао Немце из прошлога рата, када сам три године провео у њиховом ропству. Није ме ни мало изненадио њихов дивљачки и пруски поступак. Ја нисам придавао у овоме моменту никакву важност свему овоме. Нисам желео да изгледам слабић пред непријатељем. У тешким моментима, срећом, нисам никад изгледао да се плашим од онога што ми је већ долазило. Почео сам да се облачим, и само што сам обукао моју мантију, упала су још 5 гестаповаца са митраљезима у рукама, чије су цеви уперене на мене. Сви су у један мах скандирали: "Ратни злочинац! Ратни злочинац!"

Разумео сам одмах суштину свега. Један од њих био је у чину мајора и поставио ми је питање, да ли разумем немачки језик? Нисам хтео ни речи да му одговорим, после оваквога дивљачкога поступка са мном. Као да сам ја био један велики злочинац, а не Патријарх српски. Мајор позва по имену Фридриха, који је био наш држављанин, али немачког порекла. Фридрих је одмах ушао у собу, нашто му је мајор рекао:

"Фридрих, молим вас, преведите овоме злочинцу, да је овога момента лишен слободе, по наређењу Врховног команданта немачке оружане војне силе вође Адолфа Хитлера. Он је главни ратни злочинац, кривац и хушкач за улазак Југославије у рат противу сила Осовине. Кажите му да под смртном одговорношћу, има да преда све своје ствари, које се налазе у пoседу код њега: папире, документа, ташне и кофере ради потребне истраге. Свако противљење повлачи одмах смртну казну!"

Фридрих је извршио наређење свога команданта, са речима на нашем језику врло рђаво изговореним и то са немачким нагласком: "Ти си зликовац један! Сада си овде ухапшен! Немој да мрдаш никуд, јер ћеш одмах бити стрељан у твојој соби!"

На то му ја одговорих: "Злочинци то говоре, као што сте сви ви Немци такви! Ја се не плашим вашег прљавог оружија, нит ма какве ваше претње!" Фридрих је то све превео немачком мајору. На то одмах мајор реагира:

"Српске свиње! Ми ћемо вас научити памети! Ви никад нећете видети своју слободу! Бићете наша послуга! Ја сам уверен да ћете ви бити обешени за језик, за хушкачки говор 27. марта!" Фридрих је то превео:

"Ти си стари, главни кривац и хушкач за рат!" На то му ја одговорих:

"Ви сте сви злочинци! Чините што вам је драго! Ја са вама немам шта да се|| објашњавам! Ваша груба сила не зна за"" своје учтивости и закон! Немци од увек поступају на свој начин. Ја од вас не тражим никакве учтивости, пошто их ви не поседујете!"

Фридрих је све то преводио. Немци су били бесни, и имали су изглед гладних Ј вукова. Мој их је одговор још више ражљутио. После мога одговора, свих осам? су се наједанпут су се сјурили на мене;и ухватили ме за руке и почели да претресају моје џепове од мантије и панталона.

Нису ништа нашли, осим две џепне марамице. Затим су наставили претрес собе и постеље, где су све дигли и до ситница прегледали. У мојој соби су била два куфера са мојим стварима. Све су то узели и однели у двориште манастира Острога. Кад су завршили са истрагом у мојој соби, Фридрих је узвикнуо: "Силази, зликовац један, доле у двориште. Био је врло хладан дан. Суснежица и ситна киша падали су. Ваздух планински био је врло хладан. Ја сам био само у мантији. Нису дозволили да узмем зимски капут, који сам имао. Фридрих је стално понављао:

"Злочинац један, ти немаш право на твој капут!"

Што је било најгоре: остао сам на пољани пред манастирским вратима без ма каквог склоништа, по снегу и киши, пуних 6 часова и то на ногама. Био сам до коже мокар; хладноћа и умор су ме савладали. У мојим годинама било је то врло тешко, још под оваквим тиранским поступком. Немци су били добро обучени, са својим војним шињелима и с кишним кабаницама и нису имали ништа од тешкоће која је мене снашла. Немци су били са свих страна опколили горњи и доњи манастир и претраживали сваки кутак у њима. Тај њихов поступак превазилазио је сва дивљаштва своје врсте. Правили су страховиту ларму и викали на игумана манастира и све особље манастирско. Тешко ми је било само у томе што сам био овако понижен са оваквим њиховим поступком. Немци су били радосни и понављали су своје бљутаве псовке противу Срба и српскога народа. Док сам ја био изложен немачком дивљаштву, чула се у конаку вика, дрека и страховита лупљава. Гестаповци су тражили по манастиру и око ћивота светога Василија Острошког, кога нису поштовали.

То је, баш има скоро 300 година, била највећа светиња српскога народа, где сваке године долазе хиљаде и хиљаде побожних Срба, па чак и људи из других религија, да се поклоне светом Василију Чудотворцу. Болесни људи долазили су с намером да се поклоне и ослободе својих болести, што се често и догађало само са додиром ћивота, где је свети Василије чинио велика чуда. Људи су долазили болесни, а одлазили здрави и задовољни. Народ је то високо поштовао и ценио, и ту се јасно види прст Божјих чуда. У нашем народу име светог Василија, увек се изговарало са великим поштовањем и узвиком: "Свети Василије, нека му је слава и милост!" У конаку су нашли војна одела краља Петра II, које је он оставио за време свога последњег боравка 14. априла, у моменту када је отпутовао у Грчку, у пратњи министра Двора Радоја Кнежевића. Немци су били тако задовољни и срећни, као да су решили највећи проблем света. Њихов дрекави глас чудно је одјекивао у манастирској тишини. Моја два куфера и све друго стрпали су у један велики камион - фургон. Настала је опет лупњава и јека. Био је то мој шеф кабинета Душан, кога су Немци дивљачки напали и тукли. Од њега су тражили да им да све моје ствари и хартије, које су тобож биле скривене у манастиру. Били су у уверењу да ће овај начин њега присилити да им све открије где се шта налази. Ја нисам имао никаквих тајних скривених ствари, које би биле интересантне за немачку истрагу. Кад ништа нису нашли, јер није ништа ни постојало, нити им је Душан могао нешто друго да каже осим истине, Немци су га ударали чим су стигли. Но он је подносио све то достојанствено, називајући њихов поступак зликовачким. Мене је то страховито заболело. Изјавих одмах Фридриху да преведе своме мајору следеће:

"Зашто малтретирате и дивљачки ударате батине моме шефу кабинета? Он нема никакве кривице у одговорности коју ви мени приписујете. Све што сам ја радио, то је моја лична ствар, а мој шеф кабинета био је само орган који је извршавао моја наређења и заповеди.

Зашто поступате са невиним човеком овако и убијате његово здравље! Не заборавите да ћете ви једнога дана да одговарате за све ово, и да све скупа платите, било Божјом или људском правдом!"

Фридрих је то дословно преводио. У манастирској порти налазило се отприлике око 3o гестаповаца, који су били блокирали све улазе и излазе манастира Острога. У порти су се налазила два велика камиона и три луксузна аутомобила, затим моја велика кола "Пакард", која су била одмах секвестрирана. Речено ми је да злочинци немају право на употребу кола и свега другога што људима треба.

Било је прошло 13 часова када су извели мога шефа кабинета поред мене у двориште. Био је страховито и крвнички претучен. Скоро није могао ни да говори. У руци сам му видео марамицу, која је била крвава. Али он је све то скривао, како ја не бих то видео и како ме све то не би још више онерасположило. Све ме је ово доводило у тешку ситуацију. Такво дивљаштво ни у ком случају не би могла да чини ни једна нација на свету. Немачка пропаганда стално труби, да води овај рат ка бољој и правичнијој будућности. Каква лаж и неистина! Ја сам одмах рекао Фридриху да преведе мајору, да дивљаштво које су данас извршили над мојим незаштићеним шефом кабинета прелази сва варварства и злочинства из Средњег века. "Зар се Немци боре на овакав начин? Ваша нечовечна средства јасно говоре да се ви не борите за бољи поредак ваше нове Европе, него се борите да свет ставите у окове и ропство". Моме шефу кабинета рекао сам толико да трпи сва ова понижења и бруталности, колико му је год могуће, како не би пред нашим непријатељима изгледао као слабић. Ми подносимо оно што подноси цео српски народ на исти начин и у истој мери. Ништа нам не остаје већ да се уздигнемо, као што су то радили у сличним стварима наши дедови. Морамо да сачувамо своју хладнокрвност, да не бисмо пред Немцима изгледали понижени у овоме часу. Ја сам се држао потпуно хладно. Никад у животу и у борби нисам клонуо духом, па ни у најтежим искушењима, која су ми пред очима излазила. То ме је увек спасавало. Никад нисам желео да мењам свој правац, да не бих осрамотио оно што је било у принципу; да човек мора да буде човек и да све подноси што га снађе. Ми смо обојица овога пута поднели оно што данас подносе у истој мери наша Светосавска деца, којима је стављен крвави немачки нож под гушу. Али морал мора да остане висок у свима искушењима, без кога не може ни бити сутра победе. Ја увек верујем у Божју и вечну правду која је красила српски народ. Ми ћемо на крају бити победници над немачком тиранијом помоћу Божјом.

На моје протесте Немци више нису обраћали никакву пажњу. Они су се на све то ругали, смејали и правили вицеве на мој рачун са гримасама на лицу. Сила и грубост немачка не зна за учтивост и људско достојанство, нити за опхођење према људима. Ово нарочито, када овако тирански и дивљачки поступају према шефу једне хришћанске цркве. Али они су безбожници и не носе Бога у својим срцима, нити поседују хришћанску љубав и милосрђе. Кад то људи не поседују, онда чине све што им је драго. Грђића нису узимали ни на какву одговорност, после његове изјаве да он нема никакве везе са мојим радом, и да је његова дужност била само у погледу финансијском. Тако исто ни мога пратиоца Милутина, кога су оставили у манастиру Острогу. Али су вршили тортуру над старешином манастира и од њега тражили, са претњом смртне одговорности, све детаље о мени, а нарочито о мојим стварима. Но, старешина се држао добро и давао тачне одговоре. Нагласио им је да ништа нема скривено у манастиру и то је све. Немци су ипак настављали стално са истим питањима.

Мени су наредили да одмах уђем у један фургон-камион. Унутра у камиону биле су поређане клупе у два реда. Чим сам ушао, ја сам се помолио Богу и рекао гласно: "Господе, опрости им јер не знају шта раде! Изгубили су компас свога живота и пали су у ропство мрака, где је ђаво господар". На моје речи у молитви, које је Фридрих преводио, Немци су правили шале и добацивали: "Злочинац један, што правиш глупости? Нека ти сад помогне твој Бог! Што не зовеш у помоћ, да те ослободи!" Мене је то страшно нервирало, те им одговорих: "Безбожници једни, како се понашате као дивљаци, без вере у Бога? Не заборавите, да ко год ратује са Богом, завршиће са ђаволом!" Фридрих и то преведе, али они су и даље наставили своје шале са смехом, правећи вицеве на рачун моје браде. Мога шефа кабинета ставили су у други камион. Нисам био у могућности да дознам како му је. Камион је био пун гестаповаца. Фридрих ми је издао наредбу да немам право да седнем на клупу, него да просто седнем на патос камиона, јер су клупе само за немачке стражаре. Са мојих мантија цурила је вода. Био сам до коже мокар. Пошто су Немци заузели на клупи места, мени није ништа друго преостајало, него да извршим оно што су ми наредили. Био сам страховито савладан умором и стајањем. С друге стране, нисам желео са њима да се објашњавам. Поготову кад нису имали ни трунке човечности у своме бруталном поступку. Гестаповци су одмах, чим је камион почео да се креће вадили из својих торби храну: шунке, кобасице, сир, чоколаду и конзервирано воће. Све је то било опљачкано у нашим трговинама. Они су уз то почели да певају урнебесну песму Хитлеру и да поју вино нашега порекла, као што су "жилавка" и друга вина и тако да са радошћу наставе своје путовање као да су се налазили на неком великом весељу код своје куће. Моје уши биле су потпуно заглушене од силне дреке и високог напона гласа, који је апсолутно одавао дивљачки поступак људи који су у шуми одрасли. За време њиховог јела, Фридрих је додао: "Ти, стари злочинац, гледај само! Теби не дамо да једеш! Немаш на то право! Бићеш ионако за језик обешен, као злочинац и хушкач на рат!" Ја се више нисам обазирао на њихове речи, јер сам сматрао да се тиме понижавам.

Пошто су се добро нахранили и подкрепили добром храном и вином, почели су да ваде из својих џепова наше цигарете "Дрину", "Вардар" и "Мораву". Све задовољство и разговори њихови сводили су се на то да су се један другом хвалили, како су добро ручали и како су могли да пију и пуше тако добре цигарете. Камион је јурио великом брзином, и без ма какве моје могућности да се оријентишем у коме правцу идемо. На више места на нашем путу камион се задржавао. Из њега су излазили гестаповци са празним торбама, да би се после одмах повратили са пуним пртљагом хране, а нарочито вина. Целога пута пили су много, правећи ужасне лудорије са немачким песмама. Алкохол је учинио своје дејство.

После вожње од једног и по дана, дошли смо у двориште једне велике школе, у којој су биле немачке јединице. Било ми је наређено да изађем из фургона. Чим сам изашао, видео сам да је то Сарајево. Повели су ме у школу у једну велику учионицу, где су биле ђачке клупе, један велики сто и неколико столица. У учионици је била и велика табла. Сео сам на столицу поред ђачких клупа. Затим су довели и мога несрећног и батинама пребијенога шефа кабинета Душана. Изгледао је очајно. Био је црн у лицу као земља. Имао је од чега да буде такав. Нису дозволили да седне поред мене и да са мном разговара. Одвели су га уједан угао учионице поред зида. Дали су му столицу да седне. Упитао сам га како је? Одговорио је: "Боље сам! Не брините ви ништа за мене!" Саопштили су нам Немци обојици, да ни у ком случају не смемо да између себе разговарамо. Био је то врхунац злочинства.

Ја сам био страховито изнурен умором и неспавањем, а затим тешким путовањем и труцкањем камиона. Шофер је био под утицајем пића и возио је лудо и правио разне кривине. Умор и моје унутрашње стање били су врло тешки у овом тренутку. Но, ипак мој морал био је на нормалној висини. Ни по цену мога живота нисам желео да даднем утисак моје клонулости, да бих се на овај начин понизио пред Немцима. Сва наша пратња са мајором остала је једно време у учионици где су водили своје разговоре. Било је још неколико официра. Затим је мајор, одприлике после пола часа, напустио учионицу, да би се после један сат поново вратио. Са њиме су биле друге личности и то: један подпуковник и два мајора. Он им је предао рапорт, који се односио на начин како је моје хапшење било извршено у манастиру Острогу и на целу процедуру која је с тим у вези изведена. Мајор је био извршни орган, а сад је он све то предао надлежним војним судијама који су имали да обаве даље своју дужност. Кад је све ово завршио, викнуо је урнебесно:

"Живео Хитлер!" Напустио је одмах учионицу. Моје ствари биле су такође у учионици. Игуман манастира Острога био је спремио храну коју је носио Душан, али ја нисам осећао никакву потребу за јелом. Осећао сам само потребу да пијем црну кафу коју сам сматрао као лек у оваквој прилици. Знао сам међутим да је то празна жеља.

Потпуковник и два мајора, немачки војни суд, били су одређени за истрагу против мене. Потпуковник је имао у својој ташни мој велики досије који је извадио и метнуо на сто. Почео је да га разматра и проучава. Потпуковник је заузео своје место на средини дугачкога стола, а с десне и с леве стране, заузела су своја места два мајора. Потпуковник је био високога раста, прави "џин" како би се то рекло код нас. Доста мршав, кестењастих очију и плаве косе доста кратке. По спољашњости, рекло би се да је пруски Немац. Имао је изглед надмености, али је био далеко сношљивији у своме понашању од мајора и његове групе која је извршила хапшење у Острогу. Његова два сарадника били су сушта противност. Били су обојица плави, са грубим цртама на лицу...

Архимандрит Серафим, игуман манастира Острога:
Свједочење о хапшењу Патријарха Гаврила

Патријарх забринут и нерасположен борави у Горњем манастиру. Ја кувам за њега постављам и перем суђе и још ме задужио о. игуман да поспремам собу патријарху. А што не знам, питам и они ме уче како ћу. Одмах сјутрадан, пошто је краљ отпутовао, око дванаест сати, патријарх изашао мало из манастира и шета двориштем. Онако замишљен и нерасположен и у шетњи пуши цигарету на муштиклу. Ја изашао да донесем дрва за кухињу, која су у кућици, званој кулица, на доњем спрату. Уђем и кријући кроз прозор посматрам патријарха како шета и шта ради, јер кад сам близу њега, не смијем у њега да гледам, нешто се стидим. Одједном, док ја посматрам патријарха, изађоше из Доњег манастира тројица људи у кожним униформама. Нова униформа на њима сија се као стакло. Виђоше патријарха. Патријарх се окрену и виђе њих. Један од њих се одвоји и парадним кораком пође према патријарху, дође близу њега и салутира. Тад му рече гласно, чују и она двојица и ја у шупи:

Ваша Светости, имате авион на располагању, на Капином пољу, за бјекство у иностранство, ако хоћете!

Дјецо моја одговори патријарх ви који сте кренули, хајте и нека вам је срећан пут. Ја остајем с мојим народом, па шта буде њему, нека буде и мени.

Тада му сузе полетјеше низ просиједу браду. Њих тројица, као окамењени, ни ријечи више не проговорише, већ поздравише по војнички, пољубише га у руку, окренуше се и одоше својим путем. Узмем у наручје мало дрва и пођем да пазим ручак, па причам о. Герасиму шта сам чуо и видио.

Пошто је патријарх дошао у Горњи манастир у дане страсне седмице и био код нас за Васкрс, те је на празник служио свету литургију код свеца. А неколико младића из монашке школе у Дечанима који су бјежали својим кућама, да их Шиптари не покољу, свратили су у манастир Острог да се поклоне светитељу, одговарали су хорски на литургији. При њиховом поласку својим кућама, патријарх је дао свакоме понешто новца и савјетовао им шта ће и како ће да раде.

За вријеме једнонедјељног боравка патријарховог у Горњем манастиру и разговора са о. игуманом, чуо сам и видео да се патријарх више бојао да га не поведу у интернацију Гестапо њемачки него Италијани. И носио се мишљу ако гестаповци први наиђу да се склони ван манастира негдје у пећину да га не нађу. А пошто је знао да мора бити ухапшен, то је радије волио да га Италијани лише слободе. Док је патријарх боравио у Горњем манастиру, архимандрит Леонтије одлазио је код њега два три пута.

Видећи патријарх да не долазе ни Нијемци ни Италијани, ријеши се да сиђе у Доњи манастир и тако учини. Ја намјестим собу у присуству о. игумана. У соби нешто мало његових ствари и један дрвени сандук повећи. Шта је у њему, не знам и не питам о. игумана да ли он зна. На столу је отворена споменица. Приђемо обојица и видимо да се патријарх потписао одмах испод његовог потписа. Потпис преписујем овдје онако како је то учинио патријарх:

"Молимо се Свемогућем и Свемилоставом нашем Богу да молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца и свих Божјих угодника избавимо тешко искрвављени Српски Народ од патњи и мука и да му подари мир и благостање.

Понедеоник, АЕМ Патријарх Српски 1941. год. Гаврило Ман. Острог"

Пошто се патријарх спустио у Доњи манастир Нијемци као поручени сјутрадан рано у зору, моторним возилима долазе у Доњи манастир и заседну га јаком стражом да у њега нико није могао ни ући ни изаћи.

У манастиру је још све на спавању. Нијемци, као бијесни вуци, ударају свукуда по вратима манастирским, ломе и браве на њима, не чекајући да их прописно откључају. Највише су се окомили на настојатељски стан. Пошто је неко од послуге отворио главна гвоздена улазна врата, одгурнуше га оружјем и гвозденим шипкама навалише на собна врата. Која су затворена, одмах их ломе и отварају, а која су отворена, упадају и дижу свакога ко у њима спава. Навалише на врата ходника из ког се улази у патријархову собу. Соба је била закључана. Одмах гвозденим шипкама поштетише браву и одврнуше врата, упадну у собу и нађу патријарха у постељи. Тада међу собом гласно рекоше:

Ево црногорског попа који је Рајху објавио рат!

Нељудски и дрско нареде му да се што прије обуче и спреми да напусти собу. Под стражом га изведу и нареде му да стоји под каменим балконом манастирског конака за госте. Тако ураде и са архимандритом, синовцем патријарховим Душаном и свим особљем манастирским. Патријарх и о. архимандрит препознаше једног међу Нијемцима. Неки виши официр, Хрват, био на двору, па пошто је краљ одступио, бацио униформу своју, југословенску и обукао њемачку. Показао свој образ и чојство какво му је.

И ако је напољу падала киша, нијесу имали ни трунке осјећања ни милости према патријарху и другима што стоје под балконом. Наредили су чувару да им спреми јело и да им донесе вина из подрума да пију. Онда су пуна четири сата пребирали и претурали свукуда по просторијама манастирским и узимали што су хтјели и што им се допало. Тада су прописно опљачкали манастир, поред државног што су понијели злата и папирног новца и других вриједних ствари.

За све то вријеме патријарх и друго манастирско особље стоји и пати се напољу, на киши. Из групе Нијемаца, тројица наоружани моторним возилом крену за Горњи манастир и извезу возило право пред манастир код мале куће, зване кулица. Ту оставе возило и упуте се у манастир. Кад су стигли у манастир нешто питају и причају, а ми их ништа не разумијемо. Крену кроз манастир и почну да отварају просторије. Која је закључана и у којој није кључ, не чекају, већ разврћу и ломе врата. Све претресају и нешто траже, а поред њих само ја и о. игуман.

Кад су ушли у собу у којој је спавао патријарх почеше да све ствари претурају. Међу стварима патријарховим стоји повећи сандук дрвени, затворен. приђу му, почну да га отварају, а не могу. Један од њих гвозфем што носи у руци, завре свом снагом испод поклопца, мало га подигне и каже: Гелд!

Тада нареде о. игуману, мени и Митру да га однесемо до кола. Нас тројица носимо сандук, они нас прате под оружјем, смију се и сликају нас. Кад су све просторије претресли, траже да им се отвори црква у којој почива светитељ. Игуман отвори цркву, а они за њим крену са пушкама и шљемовима на главама. Игуман не отвара свети ћивот, већ стао па гледа шта раде. Претресају по цркви све и улазе у олтар, претражују сваку ситницу.

Гледају свети ћивот и траже од игумана да им га отвори. Отац игуман стави епитрахиљ и отвори светитеља. Кад војници видоше отворен ковчег и светитеља, који у њему почива, стадоше мирно и фашистичким поздравом одаше пошту светитељу. Тако мало постајаше, па са великим чуђењем и радозналошћу приђоше ближе светитељу и посматраху га, без да што дирају рукама. Допаде им се панагија на светитељу и хоћаше да је узму као старину за музеј. Бар тако је игуман разумео, па се трудио да им објасни да паганија није стара, већ новијег датума и тако одустану и не понесу је. Пошто су све претресали, упале кола и пођу.

Питам о. игумана шта је било у оном сандуку те смо га носили и шта значи оно кад је Нијемац звирио у њега и рекао: Гелд? Тад ми отац игуман рече да Гелд значи новац, па додаде:

Оно што су понијели, био је новац Српске Православне Цркве. Пуст им, да Богда, остао!

Пошто су сви сишли из Горњег манастира и ови што су били у Доњем довршили своју срамну работу, упале возила и поред опљачканог што су дигли из манастира, поведу са собом у интернацију патријарха, о. ахримандрита и синовца патријарха Душана.


Документа о хапшењу патријарха Гаврила

 

Хапшење патријарха Гаврила и пљачка манастира Острога

У јутро 25. априла 1941. године, у 6 часова дошла је једна група од 2o немачких војника са б (шест) аутомобила у манастир Острог и покупили су по манастиру: ћилимове, ћебад, разна пића, кафу, шећер, месо, веша и осталог намјештаја. Од дворских ствари које су остале послије одласка Краљевог однијели су поред много чега: дворски новац (15 џакова у папиру) и неколико сандука злата, од прилике око 7 (седам) затим су одвели Њ. Св. патријарха и архимандрита Леонтија.

1. маја ове године у 4 и по часа понова су дошли шест војника и официра, од оних који су раније долазили (25. априла). Овом приликом су сломили

браве на вратима настојатељског стана, отворили кесе и из њих носили (соба и каса) све што им се допало, на пр.:

наките, ћилиме, веш, чарапе, марамице, чаше, посуђе, цигарете, шибице, сапуне, месо, сланину, вино, ракију, бензин, кафу, шећер, слатко, уље, једном ријечју све што им се допало, метнули су у аутомобиле. Уз то су мене водили кроз шуму да им показујем пећине у којима су тражили злато.

Морам да нагласим и то да не могу да пронађем двије најдрагоцјеније ствари, које су се чувале у Острогу:

Писмо св. Василија и једну златну кашику из дванаестог вијека, којом су се вјековима причешћивали енглески владари приликом крунисања, а коју сам ја донио из Енглеске и приложио Острогу. Могуће је да су те ствари узели Немци за музеј, јер су хтјели да узму и панагију са Свеца, такође за музеј, па пошто је чувар Ћивота рекао да је из 1937. године, одустали су од намјере.

Приликом пребирања ствари побацали су по поду оно, што им се није допало, а то је данас све у нареду.

јеромонах Василије Драговић

(Извјештај јеромонаха Василија Драговића, сабрата манастира Острога Митрополији бр. 383/ o3. o5. 1941. г М бо 2391/41). 1

Нови покушај пљачке Острога

Уз достављени извештај који се доставља под бр. 384 од 3. маја т. г. извештавате се да су дана 4. маја т. г. у 18 часова дошли у манастир три италијанска војника са једним камионом, који је носио нумеру РОМ 2197 и затражили су да прегледају манастирске просторије и том приликом, прегледајући просторије, захтијевали су девет душека и када сам се ја са братством успротивио објашњавајући да је то лично манастирска имовина, пристали су и на четири. Ми смо се поново успротивили и рекли им да ћемо известити одмах телефоном Гувернера на Цетиње. Тада су се исти поколебали и избацили душеке из камиона уз вику и псовку задржавши само један душек у вредности око 1.ooo. динара.

У исто вријеме један је од њих узео и један приложени јастук кога је приложила овоме манастиру уд. Олга Белас Ћирковић из Дубровника, а други од њих узео је једну Патријархову бугарску звијезду за грађанске заслуге.

Подносећи предње учтиво Вас молим да се заузмете код италијанских власти на Цетињу да се овај манастир заштити даље пљачке, као II манастир Ждребаоник, који је у непосредној близини Данилова Града и изложен оваквим и сличним случајевима.

Напомиње се да смо од истих затражили реверс на однешене ствари, али га нису хтјели дати, него су чак и нумеру кола поцијепали.

У исто вријеме Вас молим да издејствујете једно решење од гувернера на Цетињу којим би се заштитили манастирски интереси од немачких и италијанских војних лица. Ово би решење требало да гласи и на немачком и на италијанском језику, како би га управа показивала

војницима који овде долазе, јер овде више немају ништа да траже од државних и дворских ствари, пошто су све однешене.

ПРИВ. СТАРЕШИНА
јеромонах, П. Павићевић

(Извјештај јеромонаха Павла (Павићевића), привременог старјешине манастира Острога, Митрополији бр. 385/ 05. 05.1941. г. М. бр. 2411/41).

Општа пљачка манастира Острога

Православној митрополији Црногорско-приморској, Цетиње

Вашим решењем М. бр. 2332 од 29. априла 1941. године постављен сам за привременог старешину Управе манастира Острога, које сам примио тек 1. маја ове године, тако да сам дошао у Манастир Острог 2. маја у 10 часова пре подне и одмах приступио послу ради установљења правог стања у манастиру и нашао следеће, а на име:

Стање у манастиру од 25. априла, тј. од првог доласка Немаца, било је очајно и владао је прави хаос и анархија тако, да је одавде носио разне ствари од вредности ко је пре могао. Исто тако настало је очајно стање 1. маја када су Немци понова дошли у 4 часа у јутро и послије њиховога одласка.

Каса манастира Острога зјапила је отворена од 4 часа у јутро до 7 часова. Шта је све понешено, мени је непознато (сем што се види из приложених изјава особља манастира Острога: врата, односно браве на просторијама манастирског стана сломљена су и у собама све је у највећем нереду разбацано.

Инвентар драгоцености није се могао пронаћи, да ли је исти постојао, не знам, те према томе не може се ни утврдити шта је све понешено.

Стање касе на дан 1. априла 1941. године било је како се то види из књиге "Главна благајна" овако:

Пренос салдо из 1940/41. године у злату дин. ..................765.

Пренос салдо из 1940/41. године у сребру дин................832,50

Пренос салдо из 1940/41. године у новчаницама дин......156.567,70

од 6. априла до 26. априла било је разних

прихода дин..........2.090.

тако да је на дан 26. априла о.г. било свега прихода дин..............158.657,70

од 1. априла до 9. априла било је разних расхода дин..........25.360,75

Одбијајући расход од прихода требало је да има у каси

на дан 2. маја, хада сам ја дошао, динара .....................................133.296,95

међутим комисијски је пребројано и мени предато динара.............70.959.

шта је било са осталим новчаницама у папиру од динара 62.346,75 особље овога манастира није ми знало ништа рећи, као ни г. Драговић, јеромонах, који је привремено вршио дужност, а који каже да је кључеве примио тек 1. маја т. г., када су му их Немци предали на реверс.

Новац су пребројавали и то:

1) јеромонах Павле Павићевић,
2) јеромонах Василије Драговић,
3) јеромонах Иринеј Хрукин и
4) Милош Ј. Његуш,

У каси се је још нашло неког старог сребрног новца, папирних рубаља и још неких безвредносних новчаница, као и неколико акција, добровољачких обвезница 30.000. динара вредности (вероватно архимандрита Леонтија. Исто тако неких ланчића, неколико старих платних и сребрних прстенова; све мање вредности.

Поред изложеног у прилогу доставља се инвентар покретне имовине Горњег и Доњег манастира, нађеног и пописаног 2. и 3. маја о. г.

Све изјаве и инвентари израђени су у три примјерка од којих се један доставља Митрополији, један за архиву Управе, а један код потписатог. Инвентар стоке и конкретни предлози доставиће се у најкраћем времену.

ПРИВРЕМЕНИ СТАРЕШИНА јеромонах Павле Павићевић


Изјаве особља манастира Острога, шта се све дешавало 25. априла до 2. маја 1941. године

Изјава Василија Драговића, јеромонаха

Једнога дана ми је рекла Андријана манастирска куварица да Грујица Радошевић разноси манастирске ствари и да се богати на рачун манастира. Слично су му казали и неки сељаци из околине. Чак су нагласили да је Радошевић неке ствари склањао по туђим кућама. Послије топ питао сам јеромонаха Арсенија Кнежевића шта је од манастирских ствари код. Радошевића. Арсеније ми је рекао: "Код Радошевића смо склонили неколико животних намирница и још неке ствари", Онда сам питао Радошевића шта је манастир оставио код њега, а он ми је одговорио да није ништа. Иза тога су тајно нешто разговарали Арсеније и Радошевић, послије чега ми је Арсеније рекао да су само разговарали у манастиру, да нешто склоне код Радошевића.

Андријана, куварица манастирска није хтјела да ми даде кључеве са којима је располагала и заузимала је став старешине манастира, и све је ствари гучила и крила од мене. Све ми је изгледало сумњиво, тим прије што сам видио да неке особе воде неке тајне разговоре и узајамне интриге.

Један велики дио околних сељака и један дио манастирског особља и гостију полазили су с тиме: граби јер је иначе све ђаво однио.

У Острогу, 3. маја 1941. год. Василије Драговић, јеромонах

Изјава Јеромонаха Василија Драговића

25. априла 1941. год. дошли су Немци у Острог, опљачкали га и одвели Патријарха и Архимандрита. При одласку Патријарх ми је рекао" "Како знаш јави Митрополиту и Комитету о овоме дако шта предузму". Ја сам иза тога отишао на Даниловград и разговарао телефоном са Комитетом, молећи га да што предузме да се Патријарх и Архимандрит спасу. Митрополита нијесам могао дозвати, него тек сутрадан 26. и послије изручене Патријархове поруке, питао сам га могу ли ићи у Острог да одржим ред. Он је одговорио да могу и ћа основу тога Поткомитет из Даниловграда дао ми је акт да примим управу манастира Острога. Када сам у вече стигао и тражио кључеве од куварице Андријане, она је одговорила "Ти си радио да Архимандрита одведу, а да ти дођеш за управитеља. Ја немам кључеве од Архимандритових соба, него их тражи од Милутина Поповића". Није хтјела да ми каже и што има у кухињском магацину и када сам је питао има ли кафе, одговорила ми је да нема, међутим Немци су 1. маја 1941. нашли и однијели 6o килограма кафе. Када сам узео Управу нијесам добио кључеве од настојатељеве собе и биле су затворене када су Немци понова дошли 1. маја у четири и по сата у јутро. Три Немца су ишли горе и тражили да им отворим. Када сам рекао да немам са чиме отворити, један ме је ударио кундаком у леђа и нешто рекао. На то му је тумач нешто рекао на немачком језику и сломили су браве првих и других врата, а један је отворио касу и касицу и свуда су претресали и узимали што су хтјели. Затим су ме одвели у шуму да тражимо злато оставивши касу и собе отворене. Послије око два сата вратио сам се са једним у манастир, а двојица су отишли у Горњи Манастир. Пошто су утоварили у један велики аутомобил месо, сланину, кафу, ракију и пуно других ствари тражили су те су јели и тада су ми предали Архимандритове кључеве од касе и показали ми како се отвара и затвара. Ја сам летимично избројао папирни новац и учиње ми се да има нешто преко 60.000. и касу смо затворили и кључеви су остали код мене.

Одмах пошто су Немци отишли, Андријана је спаковала Архимандритове и своје ствари у три кофера, једну велику корпу и неколико врећа, а мени је рекла:

"Ја нећу да останем овде и хоћу да носим све архимандритове ствари да му их сачувам ако се када врати". Ове је ствари натоварила на кола Ђола Ђуровића и напустила манастир са мужем. Могу да додам и то да сам 26. увече затекао страшан хаос у манастиру и свијет се био спремио да све разграби. Добио сам утисак да су по манастиру вршљали и нешто из њега носили: Андрија Копривица, Милутин Поповић, Ристо Грђић и Љубо Круљ, а приликом другог доласка Немаца, када су мене водили у шуму, а каса и собе биле отворене, да су Андријана, њен муж Никола и др. баратали по каси и собама и носили из њих што им се свидјело.

Предњу изјаву у свему признајем за своју.

Острог, 3. маја 1941. год. Василије Драговић, Јеромонах

Изјава Ђорђа Дукића, ђака монашке школе

Ја сам унио два сандука злата у магацин. Када су Немци пошли први пут видио сам да је на камиону било 3 сандука, која су одвезли официри.

Професор А. Копривица снио је три кофера у трпезарију и рекао је: "Не смијете дирати ове ствари, ово су наше!"

У настојатељски стан закључао се је Милутин Поповић, Љубомир Круљ, а пре тога су изашли из истог професор Копривица и Ристо Грђић. Копривица је под руком носио војничко одело згужвано, а да ли ]е у њему шта замотао, то ш знам. Када је жандарм Ђуровић викнуо "Ја сам послат овде да ово чувам и ш дозвољавам да се ма ко закључава ђ становима и захтијевам да се ослобод( исти". Поповић је на то одговорио: "Ја сам Њ. Св. Патријарха секретар". Затим ј( Круљ зграбио из салона један пакет уплашио се је и зацрвенео и отишао ђ непознатом ми правцу.

Приликом другога доласка Немаца видио сам да Андријана, куварица откључава архимандритову собу и ако је рекла да је кључ понио Поповић на Цетиње. Чуо сам да је г. Драговић тражио од Андријане кључ и да их није дала с изговором да је исте понио Поповић на Цетиње. Немци су Андријаниној соби нашли приликом претреса један џачић новца и питали зашто су снијели тај новац из касе. Она је одговорила да су то паре без вредности и послије их је понијела уза степенице где с налази каса управе манастира, где их ј оставила, не знам. За то вријеме г. Дреговић је био у магацину са Немцима. Видио сам да Немци износе и трпају у камион; чарапе, марамице и др. и напунили су га читава са разним стварима и намирницама. Један официр отворио је фијоке и орман у канцеларији II понио одатле што му се је свидјело.

Предњу изјаву у свему признајем за своју.

Ман. Острог, 3. маја 1941. год. Ђорђе Дукић

Изјава Ђорђа Одавића, манастирског момка

Видио сам да су Немци приликом првог доласка однијели низ магацина око 15 џакова у којем је био новац по причању. Затим су носили неке ћилимове, шунке и бензин и још неке сандуке.

Видио сам г. Копривицу и Грђића гдје носе 2 кофера. Кофере су понијели у правцу кафане П. Копривице, а Круља сам видио да носи један пакет обавит у новине и пошао као први. Видио сам Поповића, Грђића и Круља закључане у настојатељском стану и да је жандарм Ђуровић захтијевао да му се отворе врата, јер је он тај који је послат да чува манастирско добро и да не дозвољава да се ико закључава.

Приликом другог доласка Немаца био сам заузет са послом кога су ми наметнули Немци. Знам да је куварица Андријана понијела 45 кофера и 3 џака, а што је у њима било, не знам.

Предњу изјаву у свему признајем за своју.

Ман. Острог, 3. маја. 1941. год.

Ђорђе Одавић

 

Изјава Милана Ђолића, ђака манастира Острога

Послије одвођења Њ. Св. Г. Драговић је пошао за Данилов Град, а Поповић, Грђић, Копривица и Круљ закључали су се у собама настојатељског стана. Том приликом Његуш је тражио од Поповића да му отвори врата и да му нешто рече. Поповић је отворио врата и испријечио се је на истима спречавајући Његушу улазак у стан и врата је одмах опет затворио и закључао. Послије је жандарм Ђуровић дошао и затражио да се врата отворе изјављујући да је он дошао да чува ову светињу и да не дозвољава да се ма ко закључава у просторијама. На такав захтијев су отворили.

Прије поласка Поповићевог за Цетиње исти ме је послао да му донесем кофер од Петра Копривице, што сам и учинио.

Приликом другога доласка Немаца видио сам да су Немци понијели: шећер, месо, уље, бензин, чарапе, марамице, чај и др. ствари. Чуо сам да су том приликом претили Г. Драговићу да ће га стрељати. Чуо сам такође да куварица Андријана говори једном официру да Драговић није у собама и откључала му је врата, те је сам ишао да га тражи. Чуо сам да је г. Драговић од куварице Андријане тражио неке кључеве, али она му их није дала изговарајући се да их је понио М. Поповић на Цетиње.

Предњу изјаву у свему признајем за своју.

Ман. Острог, 3. маја 1941. год.

Милан Ђолић

Изјава Уроша Вукашина, ђака манастира Острога

Видио сам да су Немци узели 56 ћилимова, 23 декице, ловачку пушку и др. Послије одласка Патријархова и Драговићева Поповић, Копривица, Грђић и Круљ били су се закључали у стану настојатељском. Чуо сам да је један жандарм говорио да су се затворили у стан само да пакују ствари и новац.

Када су дошли у Острог видио сам да Копривица није ништа донио сем војничког одијела на себи. Видио сам да су у 25 и 26 носили неке кофере и пакете пут кафане П. Копривице и мислим да су их тамо остављали, пошто су се опет поново враћали у манастир.

Знам и то да су једне вечери спавали у кафани П. Копривице.

Приликом другога доласка Немаца био сам заузет у кухињи са радом и нијесам ништа видио.

Предњу изјаву у свему признајем за своју.

Ман. Острог, 3. маја 1941. год.

Урош Вукашин

Изјава Милатовића Радојице, уговор. поштара

Видио сам када су Немци одвели Патријарха и Л. Митровића. Иза тога је Драговић звао преко телефона Митрополита и није га могао дозвати, тада је Драговић рекао: "Идем на Даниловград да обавјестим Комитет и Митрополита о овоме догађају" и одмах је отишао. Сутрадан 26. у јутро видио сам код Петра Копривице: Грђића, Копривицу и Поповића да су тамо преноћили и пошли у манастир. Послије тога сам дошао и ја у манастир и питао ђе су. Они су се били закључали на спрату и Милош Његуш их је звао да му отворе. Милутин Поповић је отшкринуо врата и рекао: "Овамо не можете!". Видио сам да су сва четворица одлазили од манастира до кафане П. Копривице и увијек су из манастира односили неке покрете и замотуљке. Све ми је то изгледало некако сумњиво.

Чуо сам да је Милош Његуш рекао, када су ови одлазили из манастира: "Треба претрести све кофере оних који одлазе из манастира. На то је одговорио А. Копривица: "Не, Милошу, кумим те Богом то не говори" и био је збуњено усплахирен и у лицу блијед.

Јуче 2. маја А. Копривица ме је звао преко телефона са Вилуса и питао ме је да ли има што ново. Када сам одговорио да су били поново Немци у Острогу и да су вршили пљачку и претресе кућа, он је узбудљиво питао: "Је ли су претресали Петра Копривицу".

Предњу изјаву у свему признајем за своју.

Ман. Острог, 3. маја 1941. год.

Радојице Милатовића

Изјава Велике М. Милатовић, вешерке

Видјела сам да су Немци 1. маја товарили флаше пуне, кафу, чарапе и др. у аутомобил. Видјела сам у кухињи Андријану куварицу да је разговарала са мужем Николом о неком пакетићу пара и пошто му је рекла: "Ово су старе паре некуда их је однијела (паре су биле у сакетићу).

Ја сам питала Николу какве су то паре и дај ми да их видим и паре су тада биле у Андријаниним рукама.

Чула сам да је Никола (Андријанин муж) рекао Немцима: "Архимандрит нас није исплатио, а Андријана је додала: "Исплатио је све".

Предњу изјаву у свему признајем за своју.

Ман. Острог, 3. маја 1941. год.

Велика М. Милатовић

Изјава Милоша Његуша

Што се збивало приликом доласка Њ. Св. и Краљевог двора, не знам, јер ту нијесам био, а такође не знам што је било за вријеме одласка Краљева из Острога и његове свите. У манастир кад сам дошао био је Њ. Св. Патријарх. У магацину не знам што се је налазило, пошто тамо никако нијесам ишао.

Видио сам када су одвели Њ. Св. и г. Митровића. Затим да немачки официри обијају кофере, отварају просторије и стално односе покупљене ствари у камионе и дворске аутомобиле, које су такође одвезли са собом.

Пошто су пошли Немци и одвели горе наведене, ја сам се старао да сачувам манастирско добро од околних, пошто сам у манастиру био 13 година, те ми је то била дужност и без ичијег наговора.

На ствари дворске нијесам обраћао толику пажњу, него сам мотрио само на манастир. Видио сам да је Љ. Круљ изашао из настојатељског стана и под руком носио неки плави пакет и понио га правцу кафане Копривице.

То ми је било сумњиво и пошао а да видим шта раде: Поповић, Грђић Корпивица, али врата од настојатељског стана, гдје су биле ствари манастирске управитељеве и Његове Светости, била закључана. Лупао сам да ми их отворе Поповић је након неколико минута и откључао врата и на истима се препрјечио спречавајући ми улазак у стан. Рекао сам му да ме пусти унутра, а он одговорио кратко: "Не можете унутра. Шта су горе наведени радили, не знам.

Затим сам изашао напоље. Посли сам се кретао око кућа и мотрио I кретање појединаца. Када сам видио да свак ради што је њему мило, рекао са свима присутнима, међу којима је било жандарма и два италијанска војник, "Најенергичније захтијевам да се претресу све ствари, које се буду носиле в Острога од стране оних, који су у њему с бавили". На то ми је пришао А. Копривица и рекао: "Не, Милошу, ако Бога знаш. Не говори о томе!" Наравно, ја сам то нијесам могао извести, пошто сам био сам за ту ствар, а противних томе моме захтијеву било је више.

Чуо сам да су једне вечери Копривица и још неки спавали у кафани и ако су имали удобност још у манастиру, као и да су неке ствари искрај Копривице односили у аутомобил и отпутовали не знам куда.

Што се тиче другога доласка Немаца не знам рећи ништа, пошто сам их избјегавао, бојећи се да ме не одведу, пошто сам био записан у списак приликом првога њихова доласка.

Предњу изјаву у свему признајем за своју.

Ман. Острог, 3. маја 1941. год.

Милош Његуш


Поговор Велибора В. Џомића: На крају књиге

Блаженопочивши патријарх српски др Гаврило (Дожић) је, нема сумње, био човјек који је оставио дубок и светао траг у историји српскога народа и у историји Српске Цркве. Он је, као такав, био и остао предмет напада многих непријатеља наше Цркве и нашег народа. Многи нису хтјели ни жељели да схвате његово држање у два балканска и у Првом свјетском рату, затим приликом уједињења Црне

Горе и Србије 1918. године, приликом борбе коју је правоверни српски народ са својим епископатом и свештенством водио против конкордата 1937. године, а посебно његово држање 27. марта 1941. године и током читавог Другог свјетског рата.

Многи напади на патријарха Гаврила дошли су и још увијек долазе од декларисаних српских непријатеља. Недавно је Накладни завод "ГЛОБУС" из Загреба објавио књигу Љубице Штефан под насловом "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА И ФАШИЗАМ". Ова "хрватска знанственица" је, користећи лажну комунистичку историографију, написала ову књигу у којој је, на бескрупулозан начин, оптужила Светосавску Мученичку Цркву да је за вријеме Другог свјетског рата подржавала фашистичког окупатора. Дакле, оног истог окупатора који ју је обезглавио тако што је ухапсио и интернирао патријарха Гаврила и епископа жичког Николаја (Велимировића) и који је стрељао око 80 хиљада Срба и који је сагорео и спалио хиљаде српских огњишта!

Љубица Штефан је у својој књизи лажи најприје оптужила патријарха Гаврила да је српски народ он повео у рат, а да га је касније напустио што апсолутно не одговара истини јер да је патријарх Гаврило хтио да напусти свој народ и своју Отаџбину он би, свакако, отишао са краљевском Владом. У истој књизи је оспорила и патријархово тамновање за вријеме Другог свјетског рата. Наиме, по ријечима "хрватске знанственице", патријарх Гаврило и владика Николај су током тамновања у злогласном нацистичком логору Дахау били смјештени у посебном бункеру као "почасни затвореници" те су, самим тим, били одвојени од осталих дахаушких заточника. Патријарх Гаврило и Владика Николај су од нациста, наводно, добијали храну којом су се хранили њемачки високи официри, имали су "особну послугу" и "потпуне увјете за рад" тако да је владика Николај у Дахауу "написао бројне медитације, проповиједи, молитве, чак и пјесме, изражавајући у њима чудовишни антисемитизам ту, гдје су на дохват руке сваког дана убијане стотине и стотине осталих заточеника, у првом реду Жидова, које су даноноћно гутали крематорији..."(Љубица Штефан "Српска православна црква и фашизам", стр. 220).

Истина је, међутим, сасвим другачија. Њемци су одмах по окупацији земље ухапсили и интернирали патријарха Гаврила и владику Николаја. Патријарх Гаврило је, послије путешествија од манастира Острога преко Сарајева до Београда, заточен у манастир Раковицу, а епископ Николај је из манастира Жиче, гдје је ухапшен, спроведен у манастир Љубостињу код Трстеника. Касније су и патријарх и владика премјештени у манастир Војловицу код Панчева, гдје су остали све до друге половине 1944. године када су депортовани у злогласни логор Дахау o "добрим увјетима" у Хитлеровим логорима, о којима говори Љубица Штефан у својој књизи, не треба много трошити ријечи. Свједоци, којих и данас има живих, свједоче о тешком здравственом стању патријарха Гаврила послије изласка из Дахауа. И епископ Николај је био подвргаван разним врстама тортуре у чувеној Хитлеровој "творници смрти". Књига епископа Николаја, коју помиње Љубица Штефан, а која је објављена под насловом "ГОВОРИ СРПСКОМ НАРОДУ КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР" у издању Епархије западноевропске, написана је у тим "дивним увјетима" на клозетском папиру и у сенци њемачких бајонета, а факсимил тог рукописа објављен је на првим страницама књиге.

У разним епархијским архивама и у архиву Српске Патријаршије у Београду налазе се важна свједочења о том тешком времену, о положају српскога народа и његове Мајке Цркве у њему, као и о положају и мучеништву српског патријарха. Најважнији документ који свједочи о овим, али и о многим другим важним питањима, јесте ИЗВЈЕШТАЈ СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ САБОРУ СПЦ o РАДУ ОД 194. ДО 1947. ГОДИНЕ. Овај Извјештај је у куцаној форми на око осам стотина страница и искрено се надамо да ће ускоро бити објављен као критичко издање. Такође, рукописни МЕМОАРИ митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), које припремамо за објављивање, представљаће велики прилог разумијевању српске ситуације у Другом свјетском рату, али и послије њега.

На крају, морамо рећи да личност патријарха Гаврила није, на жалост, у потпуности и на прави начин схваћена ни код једног дијела емигрантских и отаџбинских публициста и историчара. Неки од њих су отишли толико далеко да сматрају да је требало да патријарх Гаврило и српски Архијереји подрже пакт Југославије и Хитлерове Њемачке и да, аналогно томе, не дижу свој глас против тог срамног пакта. Тај став изводе из потпуно нереалне прогнозе да би се земља, пријатељствујући са Хитлером, спасила од разарања, а народ од уништавања и страдања, заборављајући даје питање обарања пакта са Њемачком било питање националне части и поноса. Из те несхваћености прилика и Хитлеровог бескомпромисног империјализма на једном мјесту је и патријархов говор на београдском радију од 27. марта 1941. године, у коме је патријарх истакао да се српски народ и тога пута, као и његови преци током вијекова, приволио Царству Небескоме, схваћен као "испад из смисла косовског заветног Предања, откривајући притом политичку кратковидост која словесну небоземну одлуку за Крст Часни и слободу златну Царства Небеског поистовећује са пркосним бунтом, по налогу стране владе, у овом случају масонских енглеских владара".

Име патријарха Гаврила ће, без обзира на сва подметања, остати велики словима уклесано у духовну и националну ризницу српскога народа. o њему ће се тек писати, а будући српски нараштаји ће се напајати његовом вјером, његовом врлином и његовом храброшћу. Отуда и ову скромну књижицу, која на бази до сада непознате историјске грађе разоткрива само неколико детаља везаних за личност блаженопочившег патријарха Гаврила и његово мучеништво и страдање, предајемо у руке читаоцу молећи се Живоме и Истинитоме Богу да српски народ, грешан и страдалан, сачува у вијекове виjекова.

Велибор В. Џомић


Митрополија Црногорско-приморска : Историјска библиотека

Copyright ©1999-2000 Православна Митрополија Црногорско-приморска. Сва права задржана.